Goldi misli da je Tom Jork verovatno vanzemaljac

Goldi kao da je živeo hiljadu života. Danas autor grafita, sutra džangl muzičar, pa onda filmovi o Džejmsu Bondu, pa saradnja sa Bouvijem, pa odlikovanje, pa gostovanja na svim mogućim TV programima. Ako ne računamo Šejna Mekgovana i njegov jedan zlatan zub, Goldi je takođe jedini čovek u zemlji čija su usta stalno puna zlata.

Prilikom premijere Sonos One, prvog glasom aktiviranog zvučnika ove kompanije, razgovarali smo sa Goldijem (zvanično Kliford Džozef Prajs MBE) o urinu, sećanjima na školske dane, i teorijama zavere u koje veruje.

VICE: Kad si poslednji put odbio neku poslovnu ponudu?

Goldi: Svaki dan se to dešava, jebote! Stalno nešto odbijam. Odbio sam da radim na onom drugom Madoninom albumu. Nisam hteo da idem u LA! To je moje najveće „ne“. Ljudi i danas misle da se kajem, sve kao, „da si pristao sad bi plivao u parama“, ali meni je drago što sam to odbio. Kad god kažeš „ne“, iza ugla te samo čeka još bolje „da“. To je oduvek bio moj princip, stvari radim kad i kako meni odgovaraju.

Da li bi voleo da iskusiš smrt, ako bi imao garanciju da će te vratiti u život?

Ja sam smrt praktično iskusio, na određene psihotropske načine. Reći ću samo dve reči: Južna Amerika, ostalo dopunite sami. A smrt je inače precenjena.

Šta sebi najviše zameram?

To što sam previše kritičan prema svom radu. Uvek pokušavam da ustanovim koja verzija mene tu još uvek nedostaje. U glavi imam desetak odraslih i jedno dete, trebalo bi da naučim da češće slušam to dete jer se odrasli stalno oko nečeg spore. Ne volim ni što dangubim, više mi odgovara kad sam aktivan. Ako se desi da propustim jogu, jebote, strašno to sebi zameram. Kad se desi da mi je studio zatvoren, ili odem negde na tezgu i desi se da tu ne postoji joga studio. Uvek krivim sebe – trebalo je pažljivije da isplaniram! Samo kad sam na strunjači sebi ništa ne zameram, to me uvek vrati u normalu.

U kojim godinama si bio seksualno najaktivniji?

Pa evo, gospođa se danas uopšte ne žali …

Da li piškiš pod tušem?

Stalno, definitivno. Zašto ne bih pišao, iskuliraj, sve to ide u isti slivnik. Ali često pišam i po džungli, sa balkona i pravo u rastinje. Na Tajlandu su cevi tako postavljene da sve teče ka istoj jami, tako da nije problem.

Da li su te nekad proganjale obožavateljke?

Eh, jebote – koliko puta, ne zna im se broja. Zabrinem se tek kad se pojave oni sedmog ili osmog nivoa, one što dođu na svirku i samo stoje u prvom redu i gledaju te u oči, neviđeno čudan osećaj.

Jedan poseban slučaj sam imao u [čuvenom istočnolondonskom klubu] Blue Note, verovao ili ne. Poklonili su mi sliku, onako od onih većih, i trebalo je da mi je dodele u Blue Note što je tada u devedesetim bilo jako popularno mesto. Posle mi je neko rekao „Ona riba ti njuši glavu!“ pa smo morali da je izbacimo. Tašnu su joj posle našli kod mene u boksu, tamo je uspela da je ubaci iz nekog razloga.

D&B je privlačio najveće ludake, veruj mi, kao ove što danas proganjaju Eda Širana. Kao da su manijaci iz Najtsbridža, to sve ozbiljno, proračunato…

Da si profesionalni rvač, uz koju bi pesmu ulazio u ring?

Rvač, jebote… ako ćemo realno, bio bih Mik Mekmanus, i ulazio bih uz New Pollution od Beka, eto. Pesnica na ramenu, cigareta u ustima, samo uskočim u ring.

Da li bi radije promenio jedan dan u prošlosti, ili predvideo jedan dan iz budućnosti?

Ne bih. Imam na prozoru jedan poster, u stvari razglednicu od jednog šamana vidara. Piše „Toliko sam naučio od svojih životnih grešaka da samo planiram da ponovo pogrešim“, dakle ja ne bih ništa menjao u prošlosti. A budućnost je već zakucana, nema tu nešto da gledaš unapred, šta će biti – biće i gotovo.

Kad bi mogao da živiš u neko drugo doba, šta bi izabrao?

Bože, pa – evo, voleo bih da sedim sa Hendriksom i da se razvaljujemo od droga. Znači taj period, šezdesete, Hendriks, i to – tada bih voleo da sam živeo. Imam jednu njegovu gitaru, još je vučem sa sobom.

Veruješ li u teorije zavere?

Verujem, kako da ne, u sve redom.

U koju najviše?

Novi svetski poredak, definitivno. Sve ono, kao, Bilderberg grupa. Definitivno to.

Koliko si se informisao na tu temu?

Udubio sam se u sve to tokom devedesetih, tako sam razvio novi senzibilitet: ono kad ti u sred noći sve bude jasno u glavi, dok te rade razne droge, ali ujutru opet sve po starom. Znači, ništa to nije promenilo. Verujem da je Novi svetski poredak još uvek funkcioniše, da svet vodi samo šačica užasno moćnih ljudi. Definitivno je tako, jebiga. I još, Tom Jork je vanzemaljac.

Čega se najbolje sećaš iz školskih dana?

U poslednjoj godini pre diplome, izveli smo projekat „majstori“. Dogovorili smo se da pred maturu ukrademo iz škole svaki šraf koji budemo mogli da odšrafimo, da se raspadne cela kad je napustimo. Odšrafili smo čak i plaketu sa vrata direktora. Vrata su spadala sa šarki, ali bukvalno. Na času tehničkog su nam rekli „Neko krade šrafove, sad ćete za kaznu svi da ušrafljujete nove.“ Tako da smo morali sve da vraćamo na mesto na času, ali škola se ipak raspadala – stolice, stolovi… ko god je imao šrafciger, nisu mogli da ga zaustave. Još negde čuvam par pločica koje sam skinuo sa vrata.

Šta bi izabrao za svoj poslednji obrok?

Poslednji obrok? Jaja i slaninu iz jednog lokala po imenu Gunnison's Farm. Sa puterom i nekim dobrim pecivom. Meni je to potaman – jaja, slanina, i jedna pečurka. Eto, jebiga.

JOŠ NA VICE.COM:

Sećanje na moja pijana popodneva sa Markom E. Smitom

Ovo su najmanje seksi pesme u istoriji muzike

Beogradski "Boiler room" u fotografijama