Imam parališući strah od toga da utonem u san

Članak je prvobitno objavljen VICE Italy.

Moj strah je poznat kao somnifobija, klinofobija ili anksioznost u snu - u suštini, to je redak anksiozni poremećaj koji rezultira dubokom fobijom od uspavljivanja. Somnifobija može nastati kao nuspojava drugih poremećaja spavanja – kao što su noćni strahovi ili paraliza sna – ili kao rezultat nerešene traume i posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP).

„Više od 90 procenata pacijenata sa PTSP-om takođe ima kliničke poremećaje sna“, kaže doktor psihologije Federika Palavičini, koja istražuje kako igranje igara i VR mogu poslužiti kao alati za mentalno zdravlje na Univerzitetu u Milanu. „Najčešći simptomi uključuju traumu, povezane noćne more, poteškoće sa uspavljivanjem i dezorijentaciju nakon buđenja."

Meni se to ne dešava, a nemam ni nemam nesanicu. Moj glavni problem je što kada pokušam da zaspim osetim nalet adrenalina tačno u trenutku kada izgubim svest. Imam osećaj da sam uvučen u pad koji preti da dezintegriše sve što jesam i što sam ikada bio. Svom snagom se držim tračaka svesti koji preživljava u mom iscrpljenom telu. Glasno "ne!" mi često izleti iz grla poput refleksa grčenja ili dubokog daha pre apneje (gde vaše disanje prestaje i počinje dok spavate), a moje ruke se ispruže da odagnaju tamu koja se spušta na mene.

Poreklo mog poremećaja spavanja je gotovo sigurno traumatično – to sam počeo da doživljavam oko osme godine, kada je moja majka umrla u bolničkoj sobi tokom noći, posle duge bolesti. Moj otac mi je rekao to sledećeg jutra i ja sam pomislio da je nestala dok sam spavao. Od tada, moja klinofobija se povremeno vraća - izazvana anksioznim ili depresivnim fazama. Ponekad traje mesecima ili čak godinama.

„Neki od nas glatko i brzo klize kroz faze uspavljivanja, ne sećajući se ničega“, kaže Mikele Kolombo, istraživač koji proučava moždane talase u izmenjenim stanjima svesti na odeljenju za biomedicinske nauke Univerziteta u Milanu. „Drugi se kreću napred-nazad između stanja, što donosi sa sobom podsvesnu i izmenjenu percepciju.

Tokom ovog prelaznog stanja između budnosti i sna, ljudi doživljavaju poremećaje poput paralize sna ili, u mom slučaju, osećaj pada. U suštini, naše telo pogrešno tumači fiziološke simptome povezane sa uspavljivanjem - poput oslobađanja mišićne napetosti - kroz prizmu sanjanja. „Um, izgubljen u tokovima poluspavanih misli i odvojen od tela, reaguje na ove signale budnosti i gubitka položaja i tumači ih kao pad u prazninu“, objašnjava Kolombo.

Upravo taj osećaj pada naniže me užasava i zakucava u očajničkom strahu od smrti. Posle godina terapije i raznih tretmana lekovima, ne mogu a da ne osećam da će me ovaj užas pratiti do kraja života. Očekujem da ću ga susresti na samrtnoj postelji, neposredno pre zatvaranja očiju poslednji put. A ideja da će moja poslednja misao verovatno biti ogrezla u strahu brine me više od same smrti.

U zapadnom društvu „došlo je do pravog raskida u odnosu između ljudi i smrti, počevši od 20. veka“, kaže doktor filozofije Kijara Tenegi, koja radi u centru za oporavak pacijenata obolelih od raka i pokušala je da integriše učenja joge u svoje terapija. Zapadni pristup smrti i bolesti „može se sažeti u dve rečenice“, nastavlja ona. „Nije prikladno govoriti o smrti, a o bolesti ćemo razmišljati kada i ako dođe”.

S druge strane, meditacija nudi drugačiji pristup procesuiranju fobija, učeći nas da svoje misli percipiramo kao pozadinsku buku i, pre svega, „da se ne plašimo straha“, kako ona to kaže. To su mi i moji terapeuti više puta govorili. Terapija uči vaš mozak da se ne bavi anticipirajućim strahom koji izaziva paniku - to je jedina stvar koja vam može pomoći da se izlečite.

Među psihoterapijskim pristupima, čini se da kognitivno-bihejvioralna terapija (CBT) i, u skorije vreme, desenzibilizacija i reprocesiranje pokreta očiju (EMDR) daju najbolje kliničke rezultate za lečenje anksioznosti i fobija izazvanih traumom. Druga uobičajena tehnika je terapija ekspozicijom, gde se subjekt upoznaje sa izvorom traume, na kontrolisan način, kako bi se postepeno smanjio faktor straha. Terapija izloženosti virtuelnoj stvarnosti (VRET) je nova varijacija metode i već je korišćena za lečenje PTSP-a kod američkih veterana iz ratova u Avganistanu i Iraku.

„Virtuelna stvarnost je koristan alat za podučavanje pacijenata tehnikama opuštanja, kao što su vođeno disanje i biofeedback“, kaže Palavićini. „Tehnologija je pogodna za postepeno ubacivanje osobe u situaciju koja je izavala traumu u bezbedno okruženje koje kontroliše terapeut. Ovo im pomaže da procesuiraju svoju traumu na kognitivnom nivou i razviju nove strategije da se nose sa njom.”

Neki od ovih alata zasnovanih na VR-u razvijeni su posebno za poremećaje spavanja, uključujući InterDream koji uranja ljude u multimedijalnu umetničku instalaciju koja promoviše padanje u stanje pre spavanja. „Postoji i sve veći broj aplikacija koje se mogu koristiti iz udobnosti svog doma, kao što su MindZense Sleep ili Guided Meditation VR“, dodaje Palavićini.

Ponekad se zapitam da li bi ovakva terapija mogla da pomogne i meni. Ali uprkos ovom neverovatnom tehnološkom razvoju, jednostavno ne mogu da zamislim tehniku koja bi mi pomogla da se svesno suočim sa nesvesnošću. Sve to izgleda kao kontradikcija.

Vidim neizbrisivu podelu između toga da sam svestan i nesvestan i iz istog razloga ne mogu da meditiram, koliko god se trudio. Ne mogu da zamislim da mogu da obuzdam i svoje prisustvo i svoje odsustvo istovremeno. Ali možda ključ za prevazilaženje moje osakaćene fobije leži upravo u tim trenucima, kada ne znam ko sam i šta radim.