Zdravlje

Da li vaša deca mogu da naslede vašu hipohondriju

Verovatnoća je, izgleda, veća ako makar jedan roditelj pati od anksioznosti.
1.2.17
Foto: Marko Milanovic / Stocksy

"Vrti mi se u glavi. To je aneurizam! Osećam ga!"

Sećam se kako je moja sestra šaputala ove reči sa dečjeg kreveta nekoliko metara od mene jedne noći kad je imala sedam ili osam godina. Zavukla sam se pod pokrivač da zaštitim i sebe i svoju lutkicu od nadolazeće eksplozije krvi i moždanog tkiva koji najavila da će uskoro prekriti sobu, ali sam se ujutro probudila na to da je njena lobanja nekim čudom  netaknuta. Nije to bio aneurizam — niti tumor na mozgu koji je identifikovala kao moguću rezervnu opciju. Blagi kašalj koji je pokupila u školi prethodne nedelje nije bio pleuritis niti znak pneumotoraksa. A napadi upale slepog creva koje je nastavila da doživljava svake nedelje narednih 35 godina se, verovali ili ne, nikad nisu završili operacijom.

Reklame

Moja sestra pati od hipohondrije, ili — budući da je to stanje dobilo sveže ime u najnovijem izdanju Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje — "Poremećaj anksioznosti u vezi s bolestima". Ja, s druge strane, redovno sa o porodicom pijem iz istih čaša koje su možda pune raznih, često kupujem žvake pune kontroverznih veštačkih zaslađivača i često jedem hranu sa poda ne obazirući se na pravilo od pet sekundi. Kad mi je "brižna" nepoznata osoba prišla dok sam bila u devetom mesecu trudnoće i saopštila da je prvi slučaj zaraženosti virusom zika zabeležen u okrugu Los Anđelesa, gde ja živim, jednostavno sam odgovorila: "Kul. Hvala."

Moja sestra i ja smo odrasle u istoj kući i među nama je manje od tri godine razlike. Zašto, onda, ona neprestano pretražuje svoje telo u potrazi za znacima skorbuta dok sam ja oduvek želela da radim u bolnici kako bih bila bliže bolestima i smrti, jer sam najopuštenija kad sam okružena nekakvom krizom? Odgojili su nas dvoje izuzetno anksioznih roditelja, ali niko od njih nije bio hipohondar.

Procenjuje se da 75 do 85 odsto ljudi sa hipohondrijom takođe pati od anksioznosti, depresije ili nekog drugog psihološkog stanja. Kad je u pitanju prenošenje deci poremećaja anksioznosti u vezi s bolestima zapravo više prenosite generalnu anksioznost nego anksioznost koja se konkretno tiče zdravstvenih problema, kaže klinički psiholog Majkl Brastejn.

Reklame

"Ljudi sa hipohondrijom često imaju istoriju gde jedan ili oboje njihovih staratelja pati od anksioznosti. To ne mora nužno da bude hipohondrija…Nezavisno od njihove konkretne istorije, oni razvijaju duboko uverenje da je svet krhko mesto i da ih nešto loše uvek čeka iza ćoška. Često postoji verovanje, ponekad nesvesno, da ako budu dovoljno brinuli o nečemu, moći će da kontrolišu i zaštite sebe", kaže on.

Moja sestra tvrdi da je njen duboko usađen strah od bolesti jedan od razloga zbog kojih je odlučila da ona sama nema decu. "Strašno sam paranoična povodom svih tih bolesti koje bi ona mogla da dobiju", kaže ona. Ponekad se pitam kako se tačno njena hipohondrija razvila i da li je anksioznost nekog od naših roditelja imala uticaja na njenu doživotnu opsednutost bolestima.

"Znam da me opsednutost naše majke i bake da će se hrana pokvariti, ili kako one to zovu 'kvarljivost', proganja i dan-danas", kaže ona. "Zbog njih sam se osećala kao da hrana nije bezbedna, a ako hrana nije bezbedna, kako onda bilo šta drugo može da bude bezbedno? I dalje bacam savršeno dobru hranu zbog toga. I danas mrzim švedske stolove zato što mama kaže da su rasadnici bacila. Osećam kao da se tamo krije bolest i ako pojedem bilo šta s njega, mogla bih do ponoći da završim u bolnici."

Skorašnja statistika procenjuje da između 1 i 5 procenata Amerikanaca pati od poremećaja anksioznosti u vezi s bolestima, ali je posebno teško doći do konkretnih brojki o hipohondriji u detinjstvu zato što su na kraju staratelji ti koji donose odluke od odlasku kod lekara. Kad su staratelji odgovorni za negu, najvažniji je njihov sopstveni stepen osetljivosti na zdravstvena pitanja.

Reklame

Blogerka o roditeljstvu i doživotni samoproklamovani hipohondar Ketlin Denehi ubeđena je da je anksioznost u vezi sa zdravljem njene četvorogodišnjakinje direktna posledica njene sopstvene opsednutosti bolestima. Denehi je u ranom uzrastu bila ubeđena da ima dečju paralizu i redovno je imala fantazije o tome kako će izlaziti na kraj sa paralisanošću koja je čeka. Sada se njena ćerka pred spavanje vucara okolo na rukama uzvikujući: "Moje noge me ne slušaju!" Nedavna posekotina na prstu završila se izjavom: "Sad mi treba čitava nova ruka! Trebaju mi lekovi!"

Iako postoje čvrsti naučni dokazi da anksioznost može da se prenese i genetski i tako što deca imitiraju ponašanje svojih roditelja, Denehi kaže da je njena sopstvena majka bila sušta suprotnost hipohondru.

"Moja majka je negirala bolesti. Njena majka bila je medicinska sestra i uvek bolesna ili u strahu od bolesti. Moja majka je odrasla tako da su je stalno odvlačili doktoru, tako da kad smo mi odrastali, ona bi nas vukla u školu bez obzira na sve, čak i kad smo imali upalu pluća ili upalu slepog creva. Išli smo u bolnicu ili kod lekara tek kad bismo pali u nesvest ili počeli da krvarimo. Tako da mislim da je i moja hipohondrija bila reakcija na naizgled indiferentnost moje majke na naše prave ili zamišljene zdravstvene potrebe", kaže ona.

Mnogi ljudi su mi rekli da će moj sopstveni nedostatak anksioznosti u vezi sa zdravljem nestati čim budem dobila svoju bebu. Iako priznajem da sam prvu nedelju života svog sina provela zureći u njega raširenih ruku poput sportskog sudije spremna da oteram bilo kakav bacil, komadić prljavštine ili zalutali asteroid, to me je brzo prošlo. Sad zajedno jedemo hranu s poda. Dopuštam psu da mu liže lice. Neko vreme mu nisam davala da gura moj ajfon u usta jer je istovremeno jezivo prljav i zrači. A onda sam shvatila da ako ga pustim da ga sisa, dobiću neophodna dva minuta svakodnevne slobode za majke tokom koje mogu da se očešljam i obučem čist donji veš, te sam ga samo pustila da to radi.

Reklame

Imam ja, međutim, od malena neku svoju sopstvenu anksioznost, a videla sam i brojne dokaze da sam nasledila simptome post-traumatskog stresnog poremećaja koji je moj otac zaradio u ratu. Dakle, ako je istinita teorija da bilo koji poremećaj anksioznosti može da dovede do hipohondrije u detinjstvu, moj sin bi mogao da postavi samom sebi dijagnozu bubonske kuge pre nego što krene u predškolsko.

Foto: Marko Milanovic / Stocksy

Još na VICE.com

Nama hipohondrima je gore zimi, kaže doktorka

Naši najgluplji strahovi vezani za zdravlje

Portret anksiozne osobe u mladosti

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu