Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE FrancuskaJa sam, kao i većina ljudi, verovala da Ibica nije ništa više osim velikog podijuma za ples – meka za žurke milionima turista koje se održavaju da bi Dejvid Geta nastavljao da postoji i biva Dejvid Geta. Ali onda sam se preselila tamo i shvatila da je mnogo više od toga.Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, Ibica je prihvatila hipi kulturu, ohrabrujući mlade ljude da žive slobodno bez posedovanja velikg broja stvari. Ta scena je bila živahna poput one u njujorškom Grinič Vilidžu ili u San Francisku.
Reklame
Pre 11 godina sam prvi put došla u kontakt sa ovom zajednicom kada sam živela na plaži. Upoznala sam grupu ljudi koji su mi ponudili da živim u jednoj staroj kući koja je bila napuštena 15 godina. Nekako su ubedili vlasnika da ih pusti da tu žive besplatno, po dogovoru da je ne unište u potpunosti. Na taj način sam otkrila ovaj novi, slobodan i jednostavan način života – potpuna suprotnost raskošu po kojem je Ibica poznata.Ono što nas definiše kao zajednicu je zajednička želja da živimo na samoodrživ način, što nije uvek lako. Većina nas se snalazi bez struje i vode, dok drugi često kopaju po kontejnerima iza supermarketa za otpatke kojima svi možemo da se nahranimo. Moja serija fotografija "Priče jednog ostrva" je rođena iz ljubavi prema ovim vrednostima i prema judima koji čine našu zajednicu – grupa koju smatram svojom porodicom.Skrolujte dole za još fotografija "Priče jednog ostrva".
