Ove majke proganjaju nerešena ubistva njihovih sinova

Ovaj članak objavljen je u partnerstvu sa Trace.

U svojim najmračnijim trenucima, Rašavanda Taunsend stavljala bi opasač s pištoljem oko struka, sedala za volan svoje srebrne impale i odlazila do doma jednog od ljudi za koje veruje da su joj ubili sina, na tri minuta vožnje od njenog doma.

Parkirana preko puta ulice, ponekad bi tu sedela satima, gledajući iza zatamnjenih stakala kako ljudi ulaze u kuću i izlaze iz nje. Potiskivala bi želju da potegne oružje. Potom bi se konačno odvozila kući, padala na kolena i molila Bogu da joj podari nekakvo razrešenje ili olakšanje, ili da joj naprosto da snagu da odbaci bes koji oseća svakog dana dok slučaj njenog sina ostaje nerešen.

Dešon Parker izlazio je iz popularnog bara u centru grada kada je postao jedan od šestoro ljudi upucanih u roku od 10 minuta jedne posebno krvave Novogodišnje noći 2016. godine u Kanzas Sitiju, u državi Misuri. Još jedan muškarac i žena pogođeni su mecima ispred bara. Parker, koji je pogođen više puta, bio je jedini koji je podlegao ranama. Imao je 23 godine.

Policija nije uhapsila nikog u tom slučaju. Taunsend kaže da ona i mnogi drugi ljudi iz zajednice znaju ko su počinioci.

"Pobesnim zbog toga, uznemirim se što ih još nisu uhvatili", rekla je ona. "Ja samo želim pravdu."

Po jednom važnom aspektu, izgleda da je u Kanzas Sitiju manje pravde nego što je bilo pre. Broj slučajeva koje je policija zvanično "očistila" u stalnom je opadanju. "Čišćenje" slučaja obično podrazumeva hapšenje. Iako je to jedna nesavršena metrička jedinica — agencije za očuvanje reda i zakona imaju različite standarde za određivanje da li je slučaj "očišćen" — stopa "očišćenih" slučajeva neke službe generalno se smatra najboljim barometrom da li policija uspeva da reši ubistva ili ne.

Policija Kanzas Sitija je 2011. godine rešila 73,9 odsto slučajeva ubistva, više od nacionalnog proseka, prema podacima koje je pružila ova služba. Prošle 2016. godine, ta stopa opala je na 49 odsto.

Kad su u pitanju konkretna ljudska bića, razlika između ove dve stope pokazuje da je bilo 19 ubistava završenih hapšenjem manje.

Muke Kanzas Sitija odslikavaju širi trend za koji kriminolozi i stručnjaci za red i zakon kažu da bi mogao da ima ozbiljne posledice po javnu bezbednost. Policija rešava manje ubistava nego što je to radila pre pet godina, pokazala je analiza FBI podataka i statistike koju su priložile pojedinačne službe.

Na nacionalnom nivou, stopa "očišćenih" ubistava pala je sa 64,8 odsto 2011. godine na 61,5 odsto 2015. godine. U mnogim velikim urbanim oblastima, ovaj pad još je izraženiji. U Baltimoru, koji ima drugu najveću stopu rešenih slučajeva ubistva u Sjedinjenim Državama, 2016. godine rešeno je 36,7 odsto ubistava, što je pad sa 46,4 odsto 2011. godine, prema gradskoj policijskoj službi. U Čikagu, koji je zabeležio više ubistava prošle godine nego bilo koji drugi grad u Americi, policija je prošle godine rešila svako šesto ubistvo.

Sva ta nerešena ubistva se zbrajaju. Do 1. januara 2016. godine, najmanje 25.000 slučajeva ubistava iz prethodnih pet godina ostalo je nerešeno širom zemlje, prema podacima FBI koje je sakupio Projekat odgovornosti za ubistvo. Svako ubistvo za sobom ostavlja najmanje četiri preživela člana porodice, procenjuje jedno istraživanje — što je 100.000 majki, očeva, braće ili sestara koji ostaju da se pitaju ko im je oduzeo najbliže.

Rešavanje ubistva ne znači da će tužilac kasnije uspeti da obezbedi presudu tokom suđenja za to konkretno krivično delo. Niti ono, naravno, uspeva da ispravi tragičnu smrt.

Ali hapšenja mogu da prenesu poruku, kažu kriminolozi i savetnici koji rade sa žrtvama zločina: da policija brine za javnu bezbednost i da će oni koji počine nasilne zločine odgovarati za njih. Kad stopa "očišćenih" zločina krene da opada, opada i poverenje zajednice u policiju i krivično-pravni sistem. Ako porodice ili prijatelji žrtava osećaju da ne mogu da se oslone na čuvare reda i zakona da obezbede pravdu za kojom toliko žude, možda će poželeli da je sprovedu na svoju ruku.

"Niske stopa rešenih slučajeva znači da ljudi imaju slabo poverenje u policiju, što dovodi do nespremnosti na saradnju, što dovodi do još niže stope rešenih slučajeva", izjavio je Dejvid Kenedi, direktor Nacionalne mreže bezbednih zajednica na koledžu Džon Džej za krivičnu pravdu. "Istovremeno, niska stopa rešenih slučajeva znači da ne postoji krivična odgovornost za teško nasilje, što ljude navodi da preuzimaju stvar u svoje ruke, što opet dovodi do visoke stope nasilja i niske stope rešenih slučajeva. To je spirala u stalnom opadanju."

Kanzas Siti, koji ima 470.000 stanovnika, može da se pohvali živahnim centrom grada i domom za korporativna sedišta velikih kompanija, uključujući Holmark Kards i Eplbi. Može da se podiči i sa mnogo atraktivnih, zelenih i bezbednih kvartova, i jednim od najboljih roštilja u Americi — ali kao i gotovo svaki drugi grad bilo koje veličine, poseduje kraj koji je neproporcionalno više zahvaćen nasiljem.

Veći deo od 65 nerešenih ubistava iz 2016. godine počinjen je u kvartovima koji čine svega nekoliko kvadratnih kilometara u istočnom delu grada, gde stanovnici obično žive u velikom siromaštvu, gde vlada nezaposlenost i niska stopa obrazovanja, i gde ima više crnih stanovnika nego u široj oblasti grada.

Lideri zajednice kažu da se ljudi koji žive u delovima grada sa visokom stopom nasilja možda plaše da ponude informacije, možda doživljavaju policiju kao neprijatelja ili možda ne vide u čemu je svrha saradnje, imajući u vidu koliko su male šanse da će njihova informacija dovesti do nekog konkretno razrešenja.

Policijska služba Kanzas Sitija nije odgovorila na našu molbu da pričamo o njenoj stopi rešenih ubistava ili pojedinačnim slučajevima. Ali Dženifer Miler, supervizor i predstavnik žrtava u toj službi, priznala je da se je policija svesna posledica kad zločini nisu rešeni.

"Posledica nikada nije po samo jednu žrtvu — radi se o efektu talasanja, kao kad ubacite kamen u vodu", rekla je Miler. "Imate žrtvu i imate njenu porodicu i prijatelje, a to se samo širi još dalje."

Nad Kanzas Sitijem sija toplo, rano prolećno sunce. Na parkiralištu Javne biblioteke Plaza Branč, južno od centra, Monika Vilis parkira svoje plavo terensko vozilo.

Na njenoj registarskoj tablici stoji "IV Zoe". "IV" se odnosi na njenog sina, Alonza Tomasa IV, koji je imao 20 godina kad je ubijen u Kanzas Sitiju 5. aprila 2014. godine. "Zoe" je skraćenica njegovog imena i imena njegove ćerke Zoi, koju je ostavio za sobom. Tomas je za sobom ostavio još jedno dete — dečaka koji je nazvan po njemu.

Vilis otvara zadnja vrata i iz kola pušta Zoi, koja sada ima pet godina.

Njih dve zajedno ulaze u biblioteku modernog izgleda, u konferencijsku salu u kojoj će Vilis dočekati tri druge žene, koje su, baš kao i ona, izgubile sinove u ubistvu počinjenom vatrenim oružjem koje nikad nije rešeno.

Vilis, koja ima 43 godine, kratku kovrdžavu kosu i srdačan osmeh, osnovala je Mamu u misiji (M.O.M.), neprofitnu grupu koja je zalaže za porodice žrtava nerešenog ubistva, 2014. godine, pet meseci nakon što je Tomas ubijen.

Iako postoje i druge oblasti na teritoriji Kanzas Sitija koje pružaju resurse preživelima ubistava, "Mama u misiji" je jedina usredsređena konkretno na nerešena ubistva. Organizacija pomaže porodicama da se povežu za savetnicima za žalost i mentalno zdravlje, sakuplja sredstva za plaćanje sahrane i nudi gotovinske nagrade za informacije koje bi mogle da dovedu do hapšenja.

Vilis kaže da je njena misija da sprovede pravdu za ubijene mladiće čija su lica odštampana na mnogim njenim lecima. Ona podiže bilborde. Ona organizuje doručke za sakupljanje sredstava, ručkove i marševe. Ona obilazi kvartove u pokušaju da navede svedoke da se izjasne.

"Neobično ali istinito, tragedija mog sina pomaže drugim porodicama", kaže Vilis. "Da je moj sin živ, ljudi ne bi znali za sva ta druga nerešena ubistva."

Okupljanje ovog dana organizovano je u čast novinarke koji ih je posetila. Vilis i tri druge ožalošćene majke — Taunsend, Dženi Donaldson i Ajris Jensi — na smenu opisuju svoju frustraciju i očaj povodom onoga što doživljavaju kao nedostatak napretka u policijskim istragama. Ove žene osećaju istu mešavinu emocija, ali ona koja izbija najviše drugačija je kod svake članice grupe.

Taunsend, koja stiže prva, ispunjena je besom koji povremeno teško uspeva da suzbije. Dok govori o noći u kojoj je saznala da joj je sin ubijen, njene oči se ispunjavaju suzama i glas počinje da joj se podrhtava. Ona ukrštava ruke preko majice ukrašene njegovom fotografijom. Na fotografiji, Parker nosi fudbalski dres sa brojem 27 i ima krila na svojim ramenima. On lebdi na vedrom plavom nebu. "Počivaj u miru, sine moj", piše na majici.

Ujutro onog dana kad je ubijen, Parker je bio opljačkan, kaže Taunsend. Neka žena je kasnije pozvala njenog sina, kaže ona, da bi mu saopštila adresu mesta sastanka gde može da ode te večeri i dobije svoje stvari nazad. Nikad se nije vratio.

Taunsend veruje da je osoba koja ga je zvala znala da poziva Parkera pravo u smrt. Ona kaže da je bila u kontaktu sa detektivima, koji su je savetovali da bude strpljiva dok ne izgrade slučaj.

"Naprosto poludim samo kad pomislim da su ti ljudi i dalje na slobodi i da će nastaviti da nam oduzimaju našu decu", kaže ona. "Šta je potrebno da bi bili zaustavljeni?"

Nakon što je sin Dženi Donaldson Čad ubijen 22. decembra 2014. godine, prvo je osećala otupljenost. Potom je i nju zapljusnuo talas besa.

Natezala se sa detektivima koji su radili na slučaju njenog sina. Naljutila se na Boga, jer se osećala napuštenom, nesposobna da preusmeri svoj bes na nepoznatog ubicu koji je sve to izazvao.

"Frustracija je ne znati — to je najgori deo svega u ovom trenutku", kaže ona.

Prvobitni bes je uminuo, a zamenili su ga teška žalost i depresija.

"Bila sam u stalnom šoku", kaže ona. "Mislila sam da je to samo noćna mora iz koje ću se probuditi i da će se ispostaviti da se ništa od toga nije stvarno desilo."

Donaldson, koja ima 62 godine, patila je decenijama od ozbiljnog poremećaja depresije, ali se sve to pogoršalo posle smrti njenog sina, do tačke kada je jedva uspevala da funkcioniše bez tuđe pomoći. Odlazila je na lečenje za lečenjem, a u septembru prošle godine odlučila se za elektrokonvulzivnu terapiju. Ona kaže da joj je ona gotovo izbrisala sećanje na sina.

"Nije mi pomoglo da se trgnem i probudim iz svega, jer se to nikad neće desiti", kaže ona. "Ali mi je pomoglo da dođem u fazu u kojoj ponovo mogu samostalno da funkcionišem."

Donaldson postepeno uspeva da povrati interesovanja za stvari koje je nekad volela. Počela je da se bavi zalaganjem za žrtve i želi da uzvrati podršku koju je dobila od drugih porodica. Ponekad, preko tog rada, razgovara sa roditeljima žrtava ubistva čiji su počinioci uhvaćeni.

"Ulivaju mi nadu, ali i izazivaju ljubomoru kod mene", kaže ona. "Zašto ne ja? Zašto ne Čad?"

Ajris Jensi, koja ima 55 godina, stiže u biblioteku noseći crne rukavice. Ona kaže da su joj neophodne da bi se izborila sa hladnoćom koju oseća u svom telu.

Bilo je hladno tog 14. decembra 2016. godine ujutro, kad se probudila na vest o tome da je prethodne noći neki mladić ubijen na ulicama Kanzas Sitija. Ona se pomolila za njega i njegovu porodicu, potom nastavila sa svojim dnevnim aktivnostima, sve dok je nisu pozvala dva detektiva, tražeći da se sastanu s njom. Ona ih je pozvala kod sebe, a kad im je otvorila vrata, saznala je da je taj mladić njen sin Kvante.

Jensi sada svaki dan započinje za kuhinjskim stolom, gledajući u vrata. Ona čeka da se vrata otvore i da Kvante uđe u kuću. Moli se i plače, a potom skuplja snagu da spremi doručak.

Vera je najveći izvor njene snage. Ona je apsolutno sigurna da će ubice njenog sina biti identifikovane, uhapšene i poslate u zatvor.

"Ja znam i verujem u Boga da će obelodaniti ko je ubio mog Kvaneta", kaže ona. "Ubica će biti izveden pred lice pravde."

Svaki put kad kuva, to je neminovno podseti na njenog sina, koji se uvek nešto bunio zbog načina na koji je pripremala obroke. Seća se pošalica i poljubaca. Seća se svih onih puta kad je morala da viče na njega da pospremi za sobom, da obriše ogledalo nakon što je oprao zube, zato što tih mrlja nije bilo tamo ranije.

"Nedostaje mi, a najviše mi nedostaju male stvari", kaže ona. "Nadam se da ću dočekati da neko završi na sudu i želim da budem sposobna da ga pogledam u lice i zapitam: 'Zašto si mi ubio dete?'"

Ona zna vrlo malo toga o ubistvu svog sina, delom zato što detektivi nisu mogli da joj pruže mnogo informacija, delom zato što nije mogla da smogne snage da ih prisili da joj kažu više. Ali u toj prostoriji, sa tim drugim majkama, deleći njihov bol i skinuvši teret sa svojih pleća, ona shvata da zapravo želi odgovore.

"Neću se zaustaviti dok taj slučaj ne bude rešen", kaže ona. "Ako budem morala svaki dan da zovem i ostavljam poruke detektivima, to ću i da radim. Moram prosto da znam. Zato što je osoba koja je to učinila i dalje na slobodi i među živima, a moje dete nije."

Vilis, koja je u tišini slušala kako druge žene govore, nudi im svoju pomoć. "Možemo zajedno da češljamo kraj", kaže ona.

Ešli Velman je 2008. godine počela da radi kao istraživač-konsultant u Jedinici za stare slučajeve šerifske kancelarije okruga Alačua, u državi Florida. Još uvek je u to vreme bila diplomac, radeći na doktoratu iz kriminologije na Univerzitetu u Floridi, i mislila je da će većinu svojih radnih sati provoditi bezbrižno sedeći za kancelarijskim stolom, prebirajući po slučajevima i organizujući dosijee, pokušavajući da razume kako se oni procesuiraju. Mislila je da će joj to iskustvo pomoći da završi svoju disertaciju o prioritizaciji starih slučajeva.

A onda je jednog popodneva u šerifovu kancelariju ušla žena u suzama. Zahtevala je da joj pomoćnici kažu ko joj je ubio ćerku, plašeći se da je njen slučaj zaboravljen. Detektivi su zauzvrat uputili ženu na Velmanovu, koja nije bila sasvim načisto šta bi trebalo da joj kaže.

Federalni istražni biro smatra da je slučaj rešen na jedan od dva načina: hapšenjem ili "izuzetnim sredstvima". Do prvog dolazi kada se slučaj prosledi tužiocu. Potonji se desi kad policija ima dokaze da podigne optužnicu, ali ne može da uhapsi osumnjičenog —zato što je, na primer, mrtav ili u bekstvu.

Slanje izveštaja FBI-u nije obavezno i sve agencije za održavanje reda i zakona ne šalju mu brojke dosledno. Stope rešenih slučajeva ne odnose se na zločine počinjene tokom jedne kalendarske godine, ako su rešeni u narednim godinama. Na primer, ako je ubistvo počinjeno 31. decembra 2015. godine, ali je rešeno 1. januara 2016. godina, stopa rešenih slučajeva biće pripisana 2016. godini. Zbog toga, u nekim gradovima, stopa "očišćenih" slučajeva može da premaši 100 odsto.

Na kraju su Velman i ta žena pričale više od četiri sata. "Ova majka je samo želela da je neko sasluša", kaže Velman.

Kad je te večeri otišla kući, Velman je otišla na internet da potraži istraživanja o posledicama nerešenih slučajeva po porodice žrtava. Nije imala šta mnogo da nađe.

"Našla sam nekoliko članaka o tradicionalnim preživelima rešenih ubistava koji su završili u sudskom sistemu, ali ništa o ljudima kojima se nikad nije ukazala ta prilika", kaže ona. "Postojala je potreba i postojao je ljudski element svega toga koji je bio važniji od bilo čega što je mogla da mi kaže neke brojka."

Danas profesorka na Univerzitetu u Centralnom Misuriju, Velman je jedna od šačice akademika koji proučavaju posledice nerešenog ubistva po ljude koji su nekad kategorizovani kao ko-žrtve — svi oni koji su osetili posledice nasilne smrti na svojoj koži.

Jedno od njenih najvažnijih nalaza, kaže ona, tiče se izuzetne važnosti odnosa između članova porodice žrtve i policije. Dok detektivi rade na slučajevima, oni često postaju i izvor emotivne podrške za ožalošćene. Ali oni obično nisu obučeni da se nose sa tom vrstom gotovo neizdržive žalosti i drugim problemima mentalnog zdravlja sa kojima moraju da se suoče.

Odnos koji sledi ume da bude otežan.

Članovi porodice žrtava tvrde da osećaju nezadovoljstvo i bes, uvećane onim što doživljavaju kao manjkavom interakcijom sa policijom. Ali te interakcije nisu tako jednostavan zadatak. Neke žrtve više vole da ne budu kontaktirane sem ako nije došlo do nekakvog novog napretka u slučaju. Druge pronalaze utehu u redovnoj komunikaciji sa čuvarima reda i zakona zato što osećaju da to znači da njihov slučaj nije zaboravljen.

"Čuvari reda i zakona moraju sa svakom porodicom zasebno da utvrde do koje mere mogu da komuniciraju s njima", kaže Velman. "Ali moraju i da slušaju preživele do koje mere oni žele da se komunicira s njima."

Što duže slučaj ostaje nerešen, veći je pritisak na vezu između policije i porodice žrtava, kaže Velman. Krajnji rezultat može biti da preživeli izgube veru u krivično-pravni sistem.

"Obično kad se zločin počini nad vama, imate lice kojem možete da kažete: "Moj bol i moj bes su zbog tebe. Ti si kriv za ovo", kaže ona. "E, pa ovi preživeli to nemaju."

Porodice žrtava nerešenih ubistava takođe su sklonije tome da iskuse produženu i komplikovanu žalost od porodica žrtava rešenih ubistava, kaže Velman. Simptomi post-traumatskog stresnog poremećaja su uobičajeni i podrazumevaju osećanja besa, tuge, straha, frustracije i krajnje depresije.

Članovi porodice mogu da počnu da izbegavaju mesta, aktivnosti i ljude koji ih podsećaju na nasilnu smrt njihovih najbližih; mogu da imaju poteškoća da zaspu ili održe san; možda imaju problema sa koncentracijom i poteškoće na radnom mestu; možda se ne osećaju bezbedno. Možda žive u istom kraju kao i osoba ili osobe osumnjičene za ubistvo, što znači da su šanse za susret sa njima velike.

"Prilično je potresna ideja kad pomislite da biste mogli da odete do prodavnice, a to bude čovek koji stoji iza vas u redu, ili kad odete na porodičnu večeru, da on možda sedi za stolom preko puta vas", kaže Velman.

U martu se Taunsend preselila na drugi kraj Kanzas Sitija, želeći da se udalji od onih za koje veruje da su joj ubili sina. Njen cilj sada je da se usredsredi na svoju drugu decu i decu koju je Parker ostavio za sobom.

A što se tiče ubica, "neko će se već postarati za njih, nije na meni da to radim", kaže ona. Od tada više nije prolazile pored te kuće, kaže ona.

Ona se trudi da pomogne detektivima koliko god može: upućuje ih na ljude koji bi mogli da imaju korisne tragove, šalje im skrinšotove profila društvenih mreža, dala im je imena ljudi koje sumnjiči.

U međuvremenu, i dalje se moli da neko sa ulice ukloni ljude koji su joj ubili sina, zato što se plaši da će oni to da ponove — ako već nisu.

Verzija ovog članka prvobitno je objavio Trace, neprofitna informativna organizacija koja pokriva oružje u Americi. Prijavite se za njuzleter ili pratite Trace na Fejbuku ili Tviteru.

Još na VICE.com:

Mesta zločina nakon ubistava u Šumadiji i priče iza njih

Majke koje se kaju što su rodile decu

Žena koja brani majke koje su ubile svoju decu