Kako zamišljamo naš prvi dan u teretani, a kako on stvarno izgleda

Verujem da veliki broj ljudi koji sebe kuraži da ode u teretanu zamišlja sebe kao Rokija u sceni trčanja uz stepenice. Jedino što je problem sa sekvencama u kojima Roki brzinski ispija jaja, radi trbušnjake, trči uz stepenice, preskače vijaču je to što one po dramaturškom pravilu dolaze u trenutku kada istinski reši da pobedi sam sebe. To znači da ne prikazuje količinu bola i patnje kroz koju je junak zapravo morao da prođe, već je u tom trenutku toliko jak da savlađuje i te čuvene stepenice.

U tim montažnim sekvencama zato nećete videti kako je zajapuren, kuka, jauče, krivi se i nervozno gleda na sat. Mada Roki, za razliku od nas smrtnika verovatno nikada ne gleda na sat u teretani. Da, on je toliko jak. Teretana je njegovo prirodno okruženje, snaga volje je sinonim za njegov um.

Ja lično, nisam tripovala da ću biti Roki, možda pre Demi Mur u onom filmu u kome postaje marinac ili foka, nisam sigurna. Tačnije, verovala sam da će moj susret sa džakom, na jednom od prvih kondicionih treninga biti kao iz filma. Ja besna, opasna i fokusirana šutiram džak, mišići su mi napeti, cedim se od znoja ali nema veze, frustracija izlazi napolje, osećam se dobro, režim i ujedam. Međutim, bila sam lepo raspoložena i bilo mi je žao da udarim džak. Znam da taj predmet nema osećanja i da je tu da bi se udarao, pa opet, nisam mogla da pronađem motivaciju da mu zadam udarac. Bilo mi je previše nasilno. Do kraja treninga sam ga grlila i molila ga da me motiviše da završim seriju čučnjeva i sklekova koje je trener zadao.

Dakle nema gore stvari nego preceniti svoje mogućnosti tog prvog dana, onog kada je najlakše pomisliti da treba odustati.

„Prvi i poslednji put kada sam otišla na trening Kapuere, dok sam još bila u kondiciji i sposobna za akrobatiku, je bio dosta lagan. Osim što sam sutradan imala upalu svega. Činilo mi se da me očni kapci bole. Nedugo zatim smo otišli na Exit, nisam mogla da tapšem na koncertu“, iskrena je Martina Petrović, koja se inače bavi penjanjem.

Postoje i oni ljudi koji ne budu spremni na vizelne i mirisne senzacije koje ih zapahnu kako uđu u taj hram za telesnu kondiciju.

„Moj prvi odlazak u teretanu je bio tokom gimnazije, u "Fit", na Lekinom brdu. Ništa nije bilo kako sam očekivao, ni sprave, ni svetlo, ni atmosfera, ljudi. To je bila siromašna teretana u kraju, štrokavi itisoni, oguljene vreće za udaranje, čkiljeće neonsko osvetljenje, rashodovani i polu-zarđali tegovi i mašine za vežbanje. A batice iz kraja su izgledale kao da se spremaju ili za rat, ili za bekstvo iz zatvora. Mislim da tamo treneri nisu ni postojali, prosto uđeš u tu salu i šta ti bog da. Ne znam da li danas još postoji.“, kaže mi Danilo koji nije dugo odlazio u tu teretanu.

Isti je slučaj i sa Milenom koja je preko posla dobila besplatan pristup teretani sa najmodernijim spravama i pogledom na grad. Jedini put kada je tamo ušla je da pita koji su termini u opticaju i šta joj treba za trenig. Nju za razliku od Danila nije odbio izgled teretane, koliko generalna pomisao na vežbanje.

A koliko je atmosfera važna za vežbanje objasnio mi je prijatelj koji nije hteo da navodi svoje ime.
„Teretana u koju sam otišao je bila samo za nijansu sređenija od prve, a raspoloženje za vežbanje daleko na višem nivou. Toliko je bilo razdragano da su tu bili poznati, kao najveći drugari i asistenti jedan drugom prilikom vežbanja, jedan pandur i jedan lokalni lerdi.“, kaže mi on.

Za razliku od Danila, Novak Đukić je oduvek ovom segmentu života pristupao ozbiljnije.
„Prvi put sam otisao u teretanu u 16-oj godini i tu sam vežbao sa svojim trenerom za fizičku pripremu, sa kim sam nešto ranije i krenuo individualno da treniram. Već pre prvog odlaska sam razbio u glavi sliku koja preovladava u javnosti, poput toga da neću porasti ako idem u teretanu i da će mi se skratiti mišići i iskriviti kičmeni stub. Po završetku prvog treninga sam bio siguran da je to jedan nezamenljivi deo integralnog treniranja, i da zahteva ozbiljno i široko znanje iz biomehanike, fiziologije, anatomije i biohemije, i da je sve drugo osim veoma dobre upućenosti u ove naučne grane čista farsa što se tiče teretane a i vežbanja uopste.“, kaže Novak a sa njegovim stavom slaže se i mišljenje mog sledećeg sagovornika.

O lažnim slikama koje ljudi imaju o svom prvom danu u teretani i odustajanju pričala sam sa profesorom fizičke kulture Markom Mandićem.

Po njemu prvi dan u teretani obavezno mora da bude testiranje osobe koja želi da vežba. Tek nakon testova trener može znati kako da dozira opterećenje i obim rada. Po njemu je odlika nestručnih treninga to što sve rade šablonski bez obzira ko je pred njima.

„Rekreativce isključivo možeš da motivišeš kroz izgled. Što je pogrešno, ali je to jedini način.“, kaže Marko i nastavlja, „Samo kad već ideš pogrešnim putem moraš da budeš taktičan. Ne možeš ribi da obećaš da će imati noge i zadnjicu kao Džej Lo, a ona građena kao Vlade Divac.“

„Treba da ponudiš uzorni model u skladu sa njenom osnovom. Da li će izgledati bolje posle sistemskog treninga? Da, ali u odnosu na svoje prethodne rezultate. Ne treba nekog dovoditi u zabludu da može više od svog potencijala. Možeš da slažeš, ali kad nemaš rezultat taj neko će da odustane od sebe ili tebe kao trenera. Ali izgled dolazi kao posledica unapređenja funkcije organizma, a nekad i kao unazađivanje. Nekog kad preopteretiš, na lošu motoriku, kada on ne vlada pravilno pokretom bez tegova, zamisli kako će tek da izgleda sa opterećenjem?“, pita me Marko i govori mi da tada dolazi do strašnih povreda. Neko zbog dobrog izgleda završi sa diskushernijom.

„To ti je kao da staviš Ferarijev motor u fiću. Da li će Fića da vuče kao Ferari? Hoće, imaće isti broj obrtaja. Ali će zato šasija da strada posle nekoliko skretanja.“ , zaključuje on i jasno ističe da je važno imati obrazovanog trenera jer ljudi koji su završili kurs od par meseci nisu u stanju da razumeju kompleksnost fizičke kulture i vežbanja.

Ipak, ne želim da vas ovaj tekst obeshrabri u vežbanju, naprotiv. Zato sam priču o osobi koja je prvi put u teretanu otišla sa 5 godina sa iluzijom da je najjača na svetu a koja se nije prekinula ni nakon deset treninga, ostavila za kraj. Naime, kada je otac Maje trebalo da je čuva često je sa sobom vodio u teretanu. Tada su je otac i njegov kolega ložili da diže sto kila iz benča budući da ona nije primećivala da tu težinu u stvari dižu njih dvojica sa strane. Ta vera i entuzijazam za vežbanjem trajali su dosta dugo. I danas rado odlazi u teretanu.

JOŠ NA VICE.COM:

Pitali smo ljude u Srbiji kako je kad izgubiš više od dvadeset kilograma

Malo struja, malo teretana: ovaj Nišlija je osmislio teretanu koja proizvodi struju

Treneri iz teretana u Srbiji o vama - super klijentima, smaračima i ložanama