Tajni životi funkcionalnih korisnika heroina

Ovaj članak se prvobitno pojavio na VICE UK .

Statistički podaci koje je nedavno objavio Houm Ofis pokazuju da je u Engleskoj i Velsu tokom 2016. godine bilo 3744 smrtnih slučajeva vezanih za drogu. To je povećanje od 70 osoba u odnosu na 2015, i najveći broj otkako se 1993. godine započelo sa prikupljanjem uporedivih statističkih podataka. Jedan od najuočljivijih podataka je taj da je do 54 procenata smrtnih slučajeva došlo zahvaljujući opijatima, dok je većina njih (1209) usledila nakon uzimanja heroina i/ili morfijuma.

Ovo je sumorno štivo, kao što je bio i nedavno objavljeni članak na VICE-u Maksa Delija, u kome se ističe porast smrtnih slučajeva od heroina među osobama mlađih od 30 godina: sa 95 na 154, od 2012. do 2015.

Sve ovo ukazuje na nepromenljivo svojstvo heroina da prouzrokuje nepodnošljivu bol u životima uživaoca i njihovih porodica. Međutim, i dalje postoji grupacija funkcionalnih uživalaca heroina: ljudi koji naizgled idu kroz život sa (relativno) normalnom spoljašnošću. Pošto sam samo još jedan rob medijske stigmatizacije heroina, teško mi je da poverujem da neko može da ga uzima i ne podlegne trejnspotingovskoj atmosferi. S toga sam ušao u trag nekim uživaocima, bivšim i sadašnjim, da bih saznao kako njihovi životi izgledaju u realnosti.

Radim u centralnoj kancelariji jedne bankarske grupe, i zarađujem 30 i nešto hiljada godišnje. Dobra sam u svom poslu, svake godine dobijam povišicu, i neprekidno me hvale.
Ja samo pušim heroin, nikada nisam poželela da se fiksam, i nikada ne bih ni mogla. U proseku dnevno uzimam tri kesice od 13 dolara, iako nekada više, a nekada manje.

Kada se probudim, prvu liniju uzmem pre jutarnje kafe. Uzimam drogu na pauzi za ručak na poslu, samo par linija, ili tako nešto, koje popušim u toaletu za hendikepirane. Onda uzmem još malo kada klinci odu na spavanje. Tokom dana se ne osećam normalno ako ne uzmem svoje linije, ali ne uzimam previše, jer u suprotnom ne bih mogla da funkcionišem.

Samo troje ljudi zna za moju „tajnu". Moja najbolja prijateljica, moj partner, i otac moje dece. Imam sreće da se baš dobro slažem sa ocem svoje dece; on čak ni ne pije, a drogu nije ni pipnuo, i stvarno mi znači to što imam njegovu podršku. Moji ostali prijatelji, kolege, komšije i poznanici nemaju predstavu o tome. Trik je u tome da spolja izgledaš dobro. Neverovatno je kako ljudi o knjizi sude po koricama… nikada ti neće reći da si „narkoman", ako tako ne izgledaš.
Da imam izbora, volela bih da sam mogla da nastavim da ga uzimam samo vikendom. Zastrašujeće je kako se brzo uzimanje subotom i nedeljom pretvori u uzimanje ponedeljkom, a onda i utorkom. Pre nego što se osvestiš, tras!, navukao si se.

Ljudi počnu da se drogiraju iz brojnih razloga. Za mene je to bila moja depresija. Zaista ne znam šta bi trebalo da se uradi da bih prestala; bio bi mi potreba pristup podršci bez straha od osuđivanja. Bukvalno bih se ubila kada bi ljudi saznali da se drogiram. Ne bih mogla da se nosim s tim.

Kada sam počeo da uzimam heroin, kupovao sam gram dnevno i pušio ga. Kada sam se 2010. preselio u Bredford, to je eskaliralo do ubrizgavanja. Trošio sam od 95 do 135 dolara dnevno da bih svoju naviku držao pod kontrolom. Morao sam da sačuvam dve kesice od 13 dolara (0,4 grama) za ujutru, da bih mogao da se pokrenem. Kada bih osetio da sam u stanju da funkcionišem, pozvao bih dilera da se snabdem.

Bio sam vlasnik i rukovodilac objekta za dostavu. Imao sam stručno osoblje, živeo sam pored objekta, što mi je veoma olakšavalo da živim kao zavisnik. Takođe sam bio i uvoznik i distributer dijazepama klase C. Bavio sam se time oko osam godina, i to mi se konačno obilo o glavu, bio sam osuđen na 20 meseci zatvora.

Sada sebe računam u rekreativne uživaoce; mogu da uzimem heroin jednom nedeljno, jednom mesečno, ili jednom godišnje. U prošlosti sam bio fizički i psihički zavisan od heroina, ali zahvaljujući okolnostima u kojima sam se obreo, bio sam u mogućnosti da se skinem bez pomoći spolja.

Moja porodica zna da sam ranije bio zavisan od heroina i da sam uvozio drogu, ali ni dan-danas ne zna za moje sporadično drogiranje. Živim sam s devojkom, i ona sve zna, i ne moram ništa da krijem.

Pristup pomoći aktivnim uživaocima zavisi od dve stvari: da li uživalac želi da se skine s heroina, ili želi da bude funkcionalan dok ga u isti mah uzima. U oba slučaja, mislim da je odgovor u tome što je način na koji se zavisnost od heroina predstavlja u javnosti isti kao i onaj na koji se gleda na beskućnike: tvoj život, tvoji izbori, sam si zasrao, to je tvoj problem.

Sada imam recept. Probudim se, uzmem miligram Subuteksa, odem na posao, i radim to svaki dan. Kada sam bio zavisnik, svake večeri bih kupio pola grama, i popušio oko pola od toga. Ujutru bih ustao sat ranije, popušio preostala 0,2 grama, kao i ono što je ostalo na foliji.
Bio sam zavisnik, i pretpostavljam da sam i sada zavisan od lekova na recept, iako možda jednom mesečno pokleknem.

Ja sam kvalifikovani inženjer, ali trenutno radim kao operater mašinerije. Moje kolege znaju da sam bivši zavisnik, ali shvatio sam da to generalno nije problem, ako svoj posao obavljaš kako treba.

I moja žena se drogira sa mnom. Moja deca ne znaju, osim najstarijeg sina, koji ima 19 godina. Pre par godina je saznao, kada mu je majka overila, i kada su kola hitne pomoći morala da dođu po nju. Bez obzira na to, moj posao, moja deca i moji računi uvek imaju prednost u odnosu na bilo koju drogu, bez obzira na to koliko je adiktivna.

Apsolutno bih voleo da ga nikada nisam ni probao, ali teško je to izbaciti iz psihe. Barem deset puta sam se skidao na suvo. Pokušao sam sa svakom metodom i zamenom koje postoje, ali izgleda da to samo pogorašava stvar.

*Sva imena su izmenjena

Hvala Denu Ounsu iz Seš Sejftija na pomoći.

Još na VICE.com:

Koliko košta zavisnost od alkohola i droge u Srbiji

Šta nam u stvari radi super-jak ekstazi

Možete da zavisite od droga a da niste zavisnik