Zašto tugu osećamo mnogo intenzivnije nego sreću?

Članak je prvobitno objavljen na VICE Germany.

Kao ljudska bića, programirani smo da negativne emocije doživljavamo intenzivnije nego pozitivne. U psihologiji, ovo je poznato kao pristrasnost negativnosti; sklonost našeg mozga da registruje negativne događaje ili osećanja snažnije nego srećne uspomena.

Ovo definitivno odgovara mojim iskustvima. Očigledno, sećam se posebno lepih dana, ali kada pomislim na trenutke koji menjaju život, uvek mi prvo padnu na pamet najgora iskustva. Još uvek ponekad razmišljam o svom prvom raskidu, iako se to dogodilo pre mnogo godina. Naravno, sasvim je u redu držati se loših uspomena - ali zašto nam ostaju u pamćenju toliko više od dobrih? Da li je tuga samo jača emocija od radosti?

Mareile Potering je terapeutkinja i mentalni trener specijalizovan za psihosomatske bolesti, što su fizička stanja uzrokovana problemima mentalnog zdravlja. Ona ima ogromno iskustvo u suočavanju sa traumom pacijenata, negativnim emocijama i načinom na koji se manifestuju u telu. Pitao sam je o tuzi, slomljenom srcu i učenju da uživaš u životu čak i ako prolaziš kroz mnogo negativnosti.

VICE: Zašto osećamo tugu snažije nego sreću?

Mareile Potering: Zapravo, ne možete to generalizovati, svako doživljava emocije na drugačiji način. Ali u svome profesionalnom radu sam primetila da mnogi ljudi teške emocije doživljavaju jače nego pozitivne.

Zašto mislite da je to tako?

Iz društvene perspektive, trudimo se da izbegnemo negativnost po svaku cenu. Tuga i bol su nam opasniji od dobrih osećanja. Ređe je da radost predstavlja opasnost, zbog čega je manje verovatno da ćemo se emocionalno nositi sa njom. Mnogi ljudi nisu naučili da slave radost.

Obrada negativnih emocija može zahtevati dosta posla. S druge strane, ako sam imala posebno dobar dan, ne ostajem budna do kasno u noć razmišljajući o tome. Da li je radost pasivnija emocija? Ako bismo vežbali da držimo pozitivne emocije u sebi, osećali bismo radost mnogo intenzivnije. S druge strane, teške emocije jednostavno ne možemo da savladamo pasivno – ako se sa njima ne nosimo, one ostaju sa nama i pokazuju svoje dejstvo kroz naše telo. Oni se čak mogu razviti u mentalnu bolest.

Kako se negativnost fizički manifestuje?

Primetila sam kod mnogih pacijenata kako snažno neobrađene emocije mogu uticati na telo. Jedan primer je sindrom slomljenog srca [iznenadni bol u grudima zbog kojeg ljudi misle da imaju srčani udar], koji može biti izazvan ogromnim stresom ili patnjom.

Teška osećanja su neophodna u životu; zato ih ne nazivam negativnim ili lošim. Bez njih ne možemo da osetimo ni lepe emocije. Imaju toliko potencijala, samo je važno da se sa njima nosimo. Možemo ih potisnuti, ali samo u neku vrstu unutrašnjeg podruma. Tamo, ove potisnute emocije nastavljaju da besne. Upravo to dovodi do psihosomatskih efekata u vidu bolesti.

Kada stalno iznova doživljavamo tugu, da li to znači da nismo završili sa obradom?

Da. Teže je nositi se sa slomljenim srcem, na primer, ako ne znate da će tu biti i drugih emocija osim tuge, poput ljutnje i srama. Ne možete jednostavno izbrisati osobu koja vam je bila važna.

Posebno se stid i nisko samopoštovanje toliko negativno percipiraju u našem društvu da pokušavamo da ih izbegnemo po svaku cenu, iako su prisutni u svima nama. Često sebi kažemo da doživljavamo samo tugu jer je to društveno prihvatljivije. Ali obično ima mnogo više od toga.