Dok sam odrastala, moja mama me naučila kako da kradem da bih preživela

Članak je prvobitno objavljen na VICE Belgium.

Ali nemaju svi luksuz da odrastaju u bezbednom okruženju. Krize mentalnog zdravlja, međugeneracijske traume, siromaštvo, marginalizacija, nefunkcionalna država – mnogi faktori negativno utiču na to kako se razvijamo kao deca i kako odgajamo svoju.

To je bio slučaj sa Sandrin, 55. Kao mlada majka morala je da krade u prodavnici da bi preživela, između svoje 25. i 30. godine. U mladosti, njena ćerka Lea – koja sada ima 30 godina – kopirala je njeno ponašanje, ali je pre svega krala stvari jer ih je želela. Ni Sandrin niti Lea nosu njihova prava imena, promenjena su kako bi se izbeglo potencijalno uznemiravanje i pravne posledice.

U početku, Sandrin je bila zatečena Leinom krađom: grdila ju je i pokušavala da je nauči lekciju. Ali na kraju je shvatila da bi mogla da uvuče ćerku u sopstvenu krađu u radnji, što je morala da uradi da bi mogla da obuče i nahrani nju i njenu novorođenu sestru.

Danas su obe žene socijalni radnici. Otkako se skrasila sa sadašnjim mužem, Lea je prestala da krade - ali njena mama to i dalje radi. Oboje kažu da se redovno susreću sa ljudima koji kradu da bi preživel, stalni podsetnik na svakodnevnu brutalnost života u kapitalističkim društvima. Oni su stupili u kontakt sa VICE-om preko Instagrama nakon što su pročitali drugu priču o krađi u prodavnicama na našem sajtu.

VICE: Zašto ste počeli da kradete?

Sandrin: To je bilo neophodno u teškim vremenima u našim životima. Smatrala sam nepravednim da drugi ljudi mogu da žive pristojno, kada ja nisam mogla da kupim ono što je potrebno za svoju decu. Pokušala sam da umirim svoju savest kradom iz većih radnji. U mojoj glavi je bilo kao: „Oni su osigurani, lako će nadoknaditi svoje gubitke.“ Ali na kraju je to postala skoro igra.

Da li se sećate prve stvari koju ste ukrali u prodavnici?

Lea: Kada sam bila zaista mala, ukrala sam torbu za šminku koja mi se svidela iz prodavnice, a mama je vikala na mene. Uplašila me je i naterala da je vratim obezbeđenji. Pretila je da će pozvati policiju pred njima – to me je jako traumatiziralo.

Ali to nije bio tvoj poslednji put.

Lea: Mojoj mami je trebalo vremena da shvati da znam da je krađa loša stvar, da to nije igra. Onda kada se moja sestra rodila – kada sam imala 9 godina – morali smo ponovo da krademo, tako da je moja mama na kraju i mene uključila.

Kako to misliš?

Lea: Bilo je nekoliko tehnika koje smo testirali na licu mesta. Sećam se jednog od prvih puta – bilo je u prodavnici odeće i bile su nam potrebne pantalone. Otišla sam u prostoriju da probam tri para pantalona. Moja mama ih je omotala oko ruke, a zatim obukla svoj veliki kaput da sakrije sve. Ponekad bih takođe obukla odeću ispod svoje odeće u sobama za merenje. Čak smo krili odeću ispod bebe u kolicima, a da to niko nije primetio.

Sandrin: Upalilo bi svaki put. Nismo morale da radimo ništa detaljnije - samo bismo normalno izašle kroz vrata, i to je bilo to.

Lea: Žalosno je reći, ali nismo se uklapali u „profil“ lopova što se tiče obezbeđenja – bili smo samo mama, devojčica i beba u kolicima. Mislim na druge ljude koji su u poziciji da moraju da kradu, ali ne liče na nas i nemaju sreće.

Znači nikad nije pošlo po zlu?

Lea: Uhvatili su me nekoliko puta i bilo je prilično loše. Čuvari bi glumili dobrog policajca, lošeg policajca, a onda bi moja mama došla po mene i igrala ulogu besne majke koja ne može da veruje da je njena ćerka ukrala.

Sandrin: Smešno je to što čuvari očekuju takav stav od roditelja. Uvek je bila ista rutina: u početku sam kulirala, a onda su me čuvari zapravo gurnuli da vičem na nju. Rekli bi stvari poput „Da li ste sada ponosni na svoju ćerku?“ ili „Trebalo bi da budeš stroža prema njoj.“ Pustila sam ih da mi drže predavanja, a onda bih se lažno ljutila na svoju ćerku, vikala na nju u fazonz: „Samo sačekaj da dođemo kući!“ ili „Čekaj da kažem tvom tati!“ Dobro je funkcionisalo - na kraju, čuvari bi se skoro sažalili na nju.

Da li si sve to držala u tajnosti?

Lea: To nije nešto što možeš da pričaš ljudima. Takođe, iako ja više ne kradem, moja mama i dalje krade.

Lea, kada si bila mala, da li si imala osećaj da radiš nešto pogrešno?

Lea: Teško mi je da se setim šta se tačno dešavalo u mojoj glavi. Ali osećala sam da me kontroliše moja mama, koja je stalno bdela iznad mene. Ne znam da li je to dodalo pritisak ili legitimitet onome što radimo. U svakom slučaju, nisam baš razmišljala o tome - samo sam radila to što sam morala.

I uvek je bilo u nekoj frci - nije bilo vremena za razmišljanje. Onda posle toga, imaš taj adrenalin. Znala sam da ne radimo nešto dobro, znala sam da ne mogu da pričam o tome u školi, sa svojim tatom ili drugim ljudima. Znala sam da postoji nešto tajno u vezi sa tim, nešto o čemu samo moja mama i ja možemo da znamo. Ali nisam yožalila - videla sam da se moja mama muči. Kasnije, u mojim tinejdžerskim godinama, krađa je postala korisna veština jer je bilo mnogo stvari koje sam želela.

Kako ste opravdali svoje ponašanje?

Sandrin: Ponekad sam na pauzi na poslu čula žene kako pričaju o svom odmoru, da li žele da ga produže, raspravljajući između Grčke i Tajlanda. Čuti takve stvari, kada se mučiš da nahraniš i oblačiš svoju decu, osećaš se nasilno. Takvo odrastanje je nasilno. Pitate se: „Šta je gore? Čin krađe ili činjenica da morate da kradete da biste se snašli?’

Lea: Bilo mi je kao da vraćamo ono što smo zaslužili. Zaista me je razbesnelo što idem u školu i gledam buržuje kako se razmeću – nisam mogla da prihvatim da moram da budem zadovoljna sa manje. Za nas je krađa delovala kao čin „klasnog prestupa“.

Sandrin: Ne kajem se, jer nismo imali drugu opciju. Imala sam veoma teško detinjstvo - nisam imala ništa, čak ni hranu. Bilo mi je hladno noću. Nisam želeča da moja deca žive tako. Ni to nije bilo sebično - sve sam to uradila za svoju porodicu.

Zvuči teško.

Sandrin: Moj komšija je zavisnik: puši krek, krade od porodice i prijatelja i često ga uhvate. To je druga realnost. Kada odem na pijacu i vidim beskućnika alkoholičara ili nekoga ko krade alkohol, skoro mi dođe da ih pokrijem, čekam na izlazu da tamo razgovaram sa njima. Krađa dolazi iz potrebe i ne možete suditi o potrebi. Ljudi ne kradu iz zadovoljstva - osim ako nemate kleptomaniju, a u tom slučaju to je problem mentalnog zdravlja.

Lea, šta misliš o odrastanju uz sve ovo?

Lea: Sada imam dvoje dece i njima nije dozvoljeno da znaju šta sam uradila. Ne moram više da kradem, ne želim da ih tako odgajam. S druge strane, učim ih o razumevanju svih ovih ponašanja koja društvo ne odobrava. Mislim da je važno shvatiti da život nije crno-beo. Život nije lak i često radimo ono što moramo iz nužde.

Sandrin: Društvo ne zadovoljava ljudske potrebe, ono odbacuje ljude u stranu - i postaje sve gore. Sada sam u socijalnom radu, vidim da je porodicama gore od kada je bila pandemija. Kada bih saznala da ovi ljudi kradu svaki dan da bi zadovoljili svoje potrebe, razumela bih. Čak bih se zalagala za njih. Ali i društvo mora da odigra svoju ulogu. Posao vlade je da uradi nešto, a ne građana.

Da sam dobila bilo kakvu pomoć kao samohrana majka sa dvoje dece, stvari bi bile bolje. Nisam dobila ništa od njenog oca, a društvo jednostavno ne mari. Ako će to biti tako, mislim da je fer uzeti pravdu u svoje ruke. U društvu koje propada, vi vršite sopstvenu preraspodelu stvari najbolje što možete.