Praljkovo samoubistvo nije tragedija već farsa

U sredu, 29. novembra, svi smo gledali samoubistvo uživo. Dok se dešavalo nismo znali da se dešava. Generalno, najveći broj ljudi, i ja među njima, mislili smo da se radi o jeftinom, patetičnom imitiranju velike tragedije. Ispostavilo se da pravosnažno osuđeni ratni zločinac (i pozorišni reditelj), koji je kao ministar odbrane „Herceg-Bosne“ vršio ratne zločine nad lokalnim muslimanskim stanovništvom, jeste izveo jeftin i patetičan pozorišni postupak, samo što se nije radilo o podražavanju, već je stvarno popio otrov. To se desilo tokom izricanja poslednjih presuda pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, i naravno da će ovaj događaj postati jedan od simbola postojanja tog suda. Dodatno je pojačano činjenicom da se sve ovo dešavalo na dan kada je nastala SRFJ, država koja se raspala u ratu tokom kojeg su izvršeni svi ti ratni zločini.

Suđenja kao takva su u svojoj prirodi pozorišna. Ljudi „igraju“ utvrđene uloge- sudija, tužilac, optuženi, advokat; ograničeni su fizičkim prostorom u kome „nastupaju“ dok pričaju o događajima koji su se desili u prošlosti na nekom drugom mestu. Ulozi su ogromni jer će se do kraja suđenja/predstave odrediti sudbina optuženog, a na višem nivou, ceo ritual za cilj ima da ponovo uspostavi narušeni red koji se bazira na božijim/državnim/međunarodnim zakonima. Porodice žrtava bi trebalo da dobiju neku vrstu zadovoljena ishodom. Šira javnost, publika, trebalo bi da proživi negativne emocije tako što će da bude upoznati sa faktima slučaja. Sa istinom. Sve bi u ishodištu trebalo da izazove neku vrstu katarze.

Naravno, jasno je da „Haški sud“ nije u tome uspeo. Ta institucija je odgovorna za neke ogromne propuste- za neuspešne optužnice protiv prominentnih ljudi, za procese koji su trajali predugo, i naravno, za činjenicu da je nekoliko optuženika i osuđenika uspelo da sebi oduzme život dok su bili pod njenim starateljstvom. Ratni zločinac Praljak je samo poslednji u nizu.

U prvim reakcijama srpskih medija mogla je da se vidi dijametralno suprotna reakcija u odnosu na onu koju su imali kada je prošle nedelja, Ratko Mladić u prvom stepenu osuđen za ratne zločine. Mediji, analitičari, političari koji su na jedan ili drugi način prošle nedelje pokušavali da na svaki mogući način relativizuju, negiraju i učine nelegitimnom odluku sudskog veća u tom slučaju su nakon jučerašnje presude „Prliću i ostlima“ slavili presudu u kojoj se hrvatski državni vrh na čelu sa Tuđmanom smatra delom organizovanog zločinačkog poduhvata. Isto važi i za hrvatske medije, analitičare, političare. Naravno, samoubistvo u sudnici je dalo novi spin na celu priču, ali u suštini, radilo se o „ogledalima“.

I tako ide u krug već više od dvadeset godina. Zato što su reakcije javnosti isto postale ritual nalik onome što se dešava u sudnici. Pošto niko nikada nije ni hteo da da šansu Hagu, niti da ozbiljno razmotri učešće „svoje strane“ u ratu. Sva izručenja optuženika koje je Srbija kao država uradila su uvek predstavljana kao slanje heroja zarad naše budućnosti. Svi oni su slati tamo kao „žrtve bogovima“ zapadnih sila koji će nam za uzvrat podići sankcije, otvoriti „Šengen“, dati kreditnu liniju, potpisati sa nama neki sporazum.

Gotovo nikada se nijedno izručenje nije predstavilo kao nešto što je potrebno uraditi ne zbog neke kratkoročne materijalne koristi, već zbog dugoročnog zdravlja društva. Nikad niko nije poslat tamo zato što je verovatno zločinac koji je naređivao ili vršio mučenje zarobljenika, silovanja žena, ubijanja dece. Ni o čemu se nikada nije raspravljalo van konteksta „a šta je sa našim žrtvama?“, koje su, naravno, uvek uvlačene u razgovor samo kao izgovor za odbranu nekog „našeg“ zlikovca. Što je u najmanju ruku uvredljivo prema tim žrtvama. Sve ovo važi za sve strane rata u bivšoj Jugoslaviji.

I onda, nekako je logično da se poslednje suđene u tribunalu završilo samoubistvom. Koje smo svi gledali. Uživo ili iznova i iznova na internetu. Svi su svoje zločince tamo slali kao „žrtve“. Juče, u Hrvatskoj, zemlji koja je većinski hrišćanska, kao što je i Srbija, Praljkovo samoubistvo je predstavljeno „kao žrtva koju je podneo da bi dokazao da je nevin“. Što nema nikakvog smisla i potpuno je suprotno celokupnoj ideji religije.

Praljak je, na sreću, osuđen pre nego što je oduzeo sebi život. Njegova „žrtva“ je još jedna u nizu žrtava krvavim, zločinačkim, nacionalističkim projektima u bivšoj Jugoslaviji koji su imali za cilj da jako mali broj ljudi stekne neverovatnu moć i još veće bogatstvo, a da ogroman deo stanovništva izgubi sve što ima, uključujući i svoje živote.

U satima nakon što se u sudu desilo to što se desilo, po mrežama su nastale razne mime i forice u kojima je snimak dekontekstualizovan i primenjen na svakodnevne situacije. „Ispijanje iz čašice“ je primenjivano na sve, od „kontrola je ušla u vozilo“ do „stari je malo popio“. Na prvu loptu, to je izgledalo kao neukusno i ružno. Ali je u stvari bilo smešno. Jer je originalni kontekst bio glup.

Generacija koja je pravila te mime je odrasla nakon ratova, u siromaštvu i bedi koju su ti ratovi izazvali. Ismevanje patetičnog izbegavanja odgovornosti zbog zločina za koje si osuđen je u stvari jedina prikladna reakcija. Da, nije najpristojnija na svetu; da, postoje ozbiljne etičke dileme, ali svaka od tih forica ukazuje na odbijanje da se igra predstava onako kako bi „zločinački projekti“ hteli da se igra.
To je dobro. Jer daje alternativni narativ za sve što se desilo juče: na godišnjicu nastanka države koju su razbili ti zločinački projekti, jedan od ratnih zločinaca je umesto da prihvati svoju kaznu, odlučio da kukavički oduzme sebi život. Ono što je uradio nije nikakva antička tragedija ili „Šekspir“, već je farsično izigravanje tih dela od strane čoveka čiji karakter je potpuna suprotnost od onoga što se u tim dramama slavi. On samo mime i zaslužuje.

JOŠ NA VICE.COM:

Slike nacista i banalnost zla

Šljivančanin, Norac, patriote i izdajnici, ratni zločinci i političari

Od heroja do krvnika, sva lica Ratka Mladića