(ilustracija Teri Stouns)London je goreo dok su me vozili u policijskom kombiju; bio sam gotovo srećan po prvi put u poslednjih par nedelja. Neredi 2011. su upravo počinjali, opraštao sam se od grada koji je sebe kidao na komade. Ali nisam se smešio zbog plamena. Posle mesec dana u uslovima pojačane bezbednosti, premeštali su me u obećanu zemlju, kazneno-popravnu instituciju srednjeg nivoa bezbednosti negde na selu.
Reklame
Nisam znao tačno gde me vode, ali dok smo se vozili ka istočnoj obali zamišljao sam komfornu destinaciju u okruženju prepunom prirodnih lepota, savršeno mesto da odrobijam do kraja svoje 16-mesečne kazne. Možda ću moći da se posvetim čitanju, mislio sam, naivan kao svaki dvadesetjednogodišnjak.Možda sam i zaslužio ono što je usledilo: prljava mala ćelija, toalet odmah do kreveta, nadrkani cimer sa nekontrolisanom dijarejom, i poplava pacova koja se gostila hrpom đubreta tik ispred mog prozora za rešetkama.Prve večeri, dok sam tonuo u san, probudio me je duboki glas sa donjeg ležaja: „Odgrišću ti nos, pičketino", zarežao je cimer i počeo da hrče. Pričao je u snu.Dalje su stvari išle samo nizbrdo. Dan kasnije, nedugo po otključavanju vrata, maskirani robijaš pojavio se u našoj ćeliji. Prvo sam mislio da je nekakva neslana šala; izgledao je blesavo sa jastučnicom na glavi, virio kroz dve grubo prosečene rupe. Opet, u ruci je držao poduže sečivo, pa sam stekao utisak da ne bi trebalo da mu se smejem.Kao u filmu, sve se na trenutak zaledilo, a onda odjednom krenulo napred ubrzano. Nož prislonjen na grlo mog cimera; Roleks skinut sa njegove ruke; pljačkaš nestao. Osveta je ubrzo usledila.Okruženje baš i nije bilo opuštajuće, ali tako su stvari išle u tom provincijskom zatvoru prepunom frustriranih mahnitih ljudi koji su frustrirano mahnitali.Sušta suprotnost bio je čas likovnog koji sam upisao, moja dnevna oaza mira. Nas pet-šest je bojadisalo po platnu, cirkalo čaj, delilo keksiće i sporilo se samo po pitanju izbora radio stanice.
Reklame
Bilo nas je raznih. Teri, bivši hipik i pljačkaš banke koji je od kradenog novca plaćao program za odvikavanje, ilustrator ovog teksta. Alan, deda, ciganin, i ako mu je verovati internacionalni trgovac drogom. Mustafa, veseli debeljko koji se više zanimao za kockanje nego za Gogena. Naš nadzornik, ljubazni penzionisani nastavnik po imenu Pol koji je u slobodno vreme fotografisao šahtove. I još Dejv.Dejv se razlikovao od svih nas. U stvari, razlikovao se od svih ljudi koje sam ja ikad sreo. Ništa ga na prvi pogled nije izdvajalo od proseka: visok, tih, pedesetak godina, tiho slikao u svom uglu. Tokom pauze, većina nas bi otišla da zapali cigaretu pod stepenicama, ali Dejv bi se na stoličici ispred učionice duboko uneo neko štivo. Delovao je kao da za njega niko drugi na svetu ne postoji, sasvim samodovoljan, misteriozan, neobično harizmatičan.___________________________________________________________________________________________________Pogledajte VICE Srbija film Crnogorski dinamitaši
____________________________________________________________________________________________________Odlučio sam da odgonetnem njegovu zagonetku. Očigledno je dugo robijao; njegov ogromni mural – živopisno seoce sa pacovima u kanalizaciji – krasio je zid ispred naše učionice. Ali nije mu bilo lako prići. Kad god bih ga pitao koliko je dugo u zatvoru ili kako je tu dospeo, on bi krenuo da nadugačko i naširoko priča o umetnosti, ili sećanju na porodični praznik iz pedesetih godina, ali do odgovora nikad ne bi došao.
Reklame
Jednog dana, kolega me je odveo u stranu: „Da ti pokažem nešto". Imao je fotokopiju stranice iz knjige pod naslovom „Psihopate: opasni i poremećeni". Na slici je bio Dejv, „Psihopata", osumnjičen za ubistvo 11 osoba, što davljenjem što klanjem. Bio je pravi pravcati serijski ubica. Među žrtvama bila je 84-godišnja udovica koju je kuhinjskim nožem prikovao za pod, kao je sveštenik kom je raspolutio glavu sekirom. U zatvoru je od 1975. godine.Na samo par metara od mene bio je on glavom i bradom, tiho pevušio, privodio kraju portret igrača u narodnoj nošnji, uhvaćenog u pola skoka. Bilo mi je teško da poverujem da je ista ruka koja tu slika nebo-plavim vodenim bojama nekad oduzimala život bespomoćnim staricama.Sledećih nekoliko nedelja i meseci, pokušao sam delikatno da prodrem do njega. Imao sam bezbroj pitanja. Zašto je ubio sve te ljude? Šta misli o svojim zločinima danas? Kakve li je užase sam pretrpeo da bi otišao u tom pravcu?Nisam imao šanse. I dalje je vešto skretao sa teme, a oko nas je bilo previše makaza i skalpela da bih ga pritiskao. Posle četiri decenije u zatvoru, očigledno je naučio kako da drži jezi za zubima.
Zatvori su mračni i zlokobni; iz njih deca nekad izlaze kao mračni i zlokobni ljudi.Mnogo puta san ga se setio od tada. Kad sam izašao na slobodu, potražio sam informacije o njegovom slučaju, saznao o ocu alkoholičaru koji ga je zlostavljao u detinjstvu, o pticama koje je imao običaj da pribada za zemlju, o kornjači ljubimcu koju je zapalio, o ranim zatvorskim iskustvima, višestrukim pokušajima samoubistva, i užasnim zločinima koji su usledili.
Reklame
Nedavno sam naišao na njegov rad u jednoj galeriji. Bila je u pitanju izložba zatvoreničkih slika, a portret Šerloka Holmsa neutralno nedokučivog izraza lica bio je prepoznatljivo njegov. Šta je to značilo? Da li je hteo da nagovesti nerešene zločine? Da li je lovio ubicu u sebi? Da li je samo nažvrljao nešto da mu prođe vreme? Još jedan trag, još jedna nerešiva zagonetka.Male su šanse da će Dejv ikad izaći na slobodu – ako bilo koje ljudsko biće zaslužuje da bude iza rešetaka, onda je to on. Pa ipak, teško mi je da povežem čudovište o kom sam čitao i osobu sa kojom sam pio čaj i pričao o radiju. Možda je ova druga verzija samo prikaz osobe u koju je mogao da se razvije da je društvo pomoglo jednom uplašenom zlostavljanom dečaku pre toliko godina. Umesto toga, poslali su ga u zatvor da se čeliči, a iz zatvora je izašao okoreli ubica.Dok UK vlada počinje da sprovodi u delo planove za izgradnju zatvora u ukupnoj vrednosti od milijardu funti, o ovom slučaju vredi razmisliti. Zatvori su mračni i zlokobni; iz njih deca nekad izlaze kao mračni i zlokobni ljudi.Samo jednom prilikom sam iskusio Dejvovu mračnu stranu. Uneo sam se u kopiranje jedne krvave slike Ota Diksa, prepunu arterijskih fontana i raskomadanih udova; crvenu sam obilato koristio. Iza mene začuo se šapat: „Nekad je krv više ružičasta, znaš."Još na VICE.comUpoznajte zatvor u kojem su društvene mreže dostupne zatvorenicimaKako je to kada odeš u zatvor zbog zločina koji te je dečko naterao da počinišŠta zatvorenici kažu o zatvorskom seksu
____________________________________________________________________________________________________Odlučio sam da odgonetnem njegovu zagonetku. Očigledno je dugo robijao; njegov ogromni mural – živopisno seoce sa pacovima u kanalizaciji – krasio je zid ispred naše učionice. Ali nije mu bilo lako prići. Kad god bih ga pitao koliko je dugo u zatvoru ili kako je tu dospeo, on bi krenuo da nadugačko i naširoko priča o umetnosti, ili sećanju na porodični praznik iz pedesetih godina, ali do odgovora nikad ne bi došao.Jednog dana, kolega me je odveo u stranu: „Da ti pokažem nešto". Imao je fotokopiju stranice iz knjige pod naslovom „Psihopate: opasni i poremećeni". Na slici je bio Dejv, „Psihopata", osumnjičen za ubistvo 11 osoba, što davljenjem što klanjem. Bio je pravi pravcati serijski ubica. Među žrtvama bila je 84-godišnja udovica koju je kuhinjskim nožem prikovao za pod, kao je sveštenik kom je raspolutio glavu sekirom. U zatvoru je od 1975. godine.Na samo par metara od mene bio je on glavom i bradom, tiho pevušio, privodio kraju portret igrača u narodnoj nošnji, uhvaćenog u pola skoka. Bilo mi je teško da poverujem da je ista ruka koja tu slika nebo-plavim vodenim bojama nekad oduzimala život bespomoćnim staricama.Sledećih nekoliko nedelja i meseci, pokušao sam delikatno da prodrem do njega. Imao sam bezbroj pitanja. Zašto je ubio sve te ljude? Šta misli o svojim zločinima danas? Kakve li je užase sam pretrpeo da bi otišao u tom pravcu?Nisam imao šanse. I dalje je vešto skretao sa teme, a oko nas je bilo previše makaza i skalpela da bih ga pritiskao. Posle četiri decenije u zatvoru, očigledno je naučio kako da drži jezi za zubima.