​Bio sam tinejdžerski srcolomac

Ilustracije: Esme Blegvard

Bendovi koje čine samo momci tinejdžeri i malo stariji tinejdžeri uspevaju zato što sa njima devojčice po prvi put iskuse simpatije i zaljubljenost u dečake. Upravo zbog toga diskografske kuće okupe po nekoliko zgodnih momaka, bez obzira da li umeju da pevaju ili da pišu pesme. Prodavaće se. Svaki član benda koji pljuje svoje obožavatelje bi trebalo da se seti da ne bi ni bio u bendu da nije njih. Radio bi u supermarketu.

Imao sam samo 16 godina i bio drugi razred srednje škole, kada nas je menadžerska kompanija okupila. Uvek sam imao taj razdeljak. Nikada nisam dopuštao stilistima da mi diraju kosu, zato što bi me uvek unakazili. Imam kovrdžavu kosu, pa mi je bilo teško da održavam tu frizuru, ali kada su u diskografskoj kući shvatili da sam stvarno popularan među devojkama i u tinejdžerskim časopisima, nisu mi dali da se ošišam. Iznenada su i članovi drugih bojz bendova, kao i Nik Karter, počeli tako da se češljaju. Godinama sam bio osuđen na tu prokletu frizuru.

Kada su devojke i fanovi počeli da obraćaju pažnju na nas, bilo je lako to podnositi, jer nikada nismo imali kontakt sa normalnim ljudskim bićima. Bukvalno smo sve vreme radili, u svom malom mehuru. Nigde se dugo nismo zadržavali. S leta na let, iz hotela u hotel. Taj osećaj je nestvaran. Živeo sam veoma čudno tokom odrastanja. Da sam imao vremena da radim normalne stvari, verovatno bih više obratio pažnju na to šta devojke govore o meni i o nama.

„Kada smo prolazili kroz gomilu, nisu nam tražile autograme,već su pokušavale da nam pocepaju odeću ili iščupaju kosu – bilo šta, samo da uzmu deo nas.“

Kada bismo se susretali sa fanovima, često bismo pomislili, „Jebote, ovo se otelo kontroli“. Bilo je klinaca koji su toliko očajnički želeli da nas vide, da su se samopovređivali ispred hotela da bi skrenuli našu pažnju, i da bismo mi rekli, „Prestani, nemoj to da radiš“. Čak i kada su se povređivali, ljudi iz obezbeđenja su govorili, „Ne smete da siđete dole i to da radite, jer će onda svi početi to da rade, samo da biste vi razgovarali sa njima“. Bilo je veoma čudnih trenutaka.

Nije bilo bitno gde smo, jer su se ludosti odigravale svuda. Devojčice koje vrište samo žele deo tebe – bukvalno. Kada smo prolazili kroz gomilu, nisu nam tražile autograme,već su pokušavale da nam pocepaju odeću ili iščupaju kosu – bilo šta, samo da uzmu deo nas.

Devojčice su ginule zato što su toliko očajnički želele da nas vide. Užasna stvar se dogodila kada smo prvi put bili u Indoneziji. Nismo znali koliko smo tamo popularni. Bilo je dogovoreno da pevamo u jednoj prodavnici ploča, i očekivali smo oko 2000 ljudi, a mislim da se pojavilo 20 hiljada, ili tako neka sumanuta cifra, pa obezbeđenje nije bilo dovoljno za toliko ljudi. Čim smo se pojavili, došlo je do suludog stampeda. Dve devojčice su bila smrskane o staklo, i umrle su. Čim je obezbeđenje shvatilo šta se dešava, smesta su nas evakuisali odatle. Naravno, kada smo otišli, ponovo je nastao veliki stampedo kroz tržni centar, do autobusa u kome smo se nalazili. Još dve devojčice su bile izgažene na pokretnim stepenicama.

„Pomislio bih: da li zaista vrište zbog mene, ili zbog bilo koga? Ko zna.“

Nikada ne možeš mentalno da se nosiš sa nečim takvim. Srećom, ostala trojica su mi pomogla, jer smo prošli kroz isto. Naš cilj je samo bio da pravimo muziku, a ne da nekome naudimo. Stalno razmišljam o tome kako se to ne bi dogodilo, da nismo došli tamo. Nismo mi bili krivi, ali to u tom trenutku nisam bio u stanju da shvatim. Još uvek ne znam kako se osećam po tom pitanju. Posle toga smo napravili veliku pauzu – išli smo na terapiju da pokušamo da na razuman način procesiramo ono što se dogodilo.

Kada smo posle toga svirali po arenama, stajao bih i gledao sve te ljude, i pomislio bih, „Jebote, može da se dogodi bilo šta“. Na neki način, sve je pod tvojom kontrolom, ali u isti mah, i ništa nije pod tvojom kontrolom. Gledaš obožavateljke kako vrište i razmišljaš, da ne vrište zbog nas, vrištale bi zbog Vest Lajfa, ili Fajva, ili Van Dajrekšna, ili zbog bilo kog najnovijeg bojz benda. Fanovi su veoma lojalni, ali i prelaze sa benda na bend. Pomislio bih: da li zaista vrište zbog mene, ili zbog bilo koga? Ko zna.

A1 2010, sa

Kada sam bio u UK, živeo sam samu Batersiju, preko puta Batersi parka, i ljudi su logorovali u parku i dvogledom pokušavali da mi gledaju kroz prozor. Naravno, ako me vidiš u nekoj televizijskoj emisiji ili negde u gradu, savršeno je u redu da priđeš da se pozdraviš ili zamoliš da se slikaš sa mnom, ali zbog toga sam se osećao kao da živim u akvarijumu za ribice. Bio sam grozan prema ljudima samo kada mi zvone na vrata, jer bi inače rekli svojim drugarima, „U redu je, idi kod Bena, baš je fin“. Kada bi ljudi dolazili ispred Markove (Rid, A1) kuće, njegovi roditelji bi ih pozvali unutra na čaj. Nisam želeo da se situacija pogorša, pa sam to rešavao na taj način.

„U diskografskim kućama misle da bi prodaja opala kada bi fanovi znali da imaš devojku, tako da nam nije bilo dozvoljeno da se držimo za ruke sa devojkama, niti da budemo viđeni s njima.“

Sve to je definitivno uticalo na moje veze. Danas je drugačije, ali tada ti diskografska kuća nije dozvoljavala da u javnosti budeš viđen s devojkom, tako da nikada sa svojim devojkama – dugogodišnjim devojkama, sa kojima sam proveo godinu, dve – nisam smeo da se držim za ruke u javnosti. Ili ako bi došle na koncert, morale bi da se ušunjaju na zadnja vrata. U diskografskim kućama misle da bi prodaja opala kada bi fanovi znali da imaš devojku, tako da nam nije bilo dozvoljeno da se držimo za ruke sa devojkama, niti da budemo viđeni s njima. Rekle bi, „Pa, sada je postao nedostupan, i više nam se ne dopada“. Devojka mora stvarno da bude tolerantna, da bi bila u stanju da istrpi toliko zanemarivanje. Bilo je bolje jednostavno biti sam. Bilo je veoma lako svaki dan naći devojku za jednu noć i neverovatno se zabavljati. Ali nije bilo lako naći nekoga kome možeš da veruješ.

Kada se bend raspao, imao sam verovatno samo 21, 22 godine, pošto sam u A1 proveo oko pet godina. U dnevniku sam tog dana zapisao, „Sranje, ostatak života će mi biti ništavan“. Bilo je skoro kao da sam sa 22 godine otišao u penziju. Tokom tog perioda sam izgubio drugare, jer više nismo imali ništa zajedničko. Tada nije bilo društvenih mreža, pa je bilo lako da nestaneš s lica zemlje. Ja sam se držao po strani i nisam mnogo izlazio. Ovih dana sviram povratničke koncerte sa A1, pišem pesme za druge izvođače i radim na jednom mjuziklu. Zahvaljujući svim tim fanovima, i dalje sam u mogućnosti da sedim na više stolica. Ali u ono doba sam bio pomalo pogubljen. Od tada živim miran, usamljenički život.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu