Svaštara

Ložim se na stres

Imam još četiri strane testa, i pod stresom sam. Srce počinje da mi lupa; osećam pulsiranje u međunožju svojih Mudd farmerica.
23 Februar 2016, 11:24am

Ilustracije: Wren McDonald

„Još deset minuta do kraja", upozorava profesorka, listajući časopis People. Imam još četiri strane testa, i pod stresom sam. Srce počinje da mi lupa; osećam pulsiranje u međunožju svojih Mudd farmerica. Izuzimajući neobjašnjivi osip prošlog leta, ovo je prvi put da sam ikada nešto osetila tamo dole.

Do trenutka kada je profesorka rekla da je ostalo još pet minuta, ja sam rešavala obim i punom snagom jahala svoju stolicu. Svo to moje pomeranje je dekoncentrisalo učenika iza mene, koji je jako šutnuo moju stolicu, i preteće prošaputao, „Meg, svi znamo da prdiš. Prestani da se mrdaš". Iznenada, zazvonilo je, a imala sam pet nerešenih zadataka. Moj stres je dostigao vrhunac, kao i moj klitoris. Završila sam test i žestoko svršila. Predala sam vežbanku profesorki, koja je neznajući postala moja prva seksualna partnerka, time što je sprovela rutinski kontrolni zadatak.

Od tog vrućeg i lepljivog nedeljnog popodneva nasred mog časa geometrije, stres je postao nešto što me pali više od svega. Kao tinejdžerka koja nespretno ulazi u seksualnu zrelost, pokušala sam da nađem druge stvari koje bi stimulisale moja čula na isti način kao što je to učinio kontrolni iz geometrije. Gledala sam najogavnije, najljigavije porniće. Čitala sam erotske priče sa svakog Geocities sajta koji je ostao na internetu. Eksperimentisala sam sa igranjem uloga, u rasponu od scenarija doktor-pacijent, do lažnog pornića sa braćom Henson. Koliko god da sam se trudila, jedino što je uvek moglo da me napali su bile situacije koje su izazivale određenu vrstu akutne anksioznosti.

Tri situacije koje me najviše napale su gužva u saobraćaju, loši razgovori, i kada kasnim na neki događaj (Mada, ne pali me baš svaki stres. Finansijske obaveze me definitivno odbijaju. Ne crpim nikakvo zadovoljstvo iz toga što me kinji studentski kredit od 12 hiljada dolara, kao ni kada plaćam kiriju). Od prvog iskustva, kada sam pokušala da završim zadatak u rigidnom krajnjem roku, do aktivnosti koje su svojstvenije odraslima, kao što je pokušavanje da se usred ogromne saobraćajne gužve stigne na vreme na aerodrom, moja anksioznost po pitanju vremena je i grozna, i uzbuđujuća. Kao da moj mozak i nervni sistem nisu u stanju da razdvoje te dve stvari; to je nekakav uvrnuti vid seksualne kontrole.

Najbolje u svemu je to što kada masturbiram i zamišljam takve scenarije, u stanju sam da mislim o tome i da se osetim kao da kasnim na neki sastanak, a ne moram da se suočavam sa stvarnim posledicama svoje sporosti.

„Kaži mi koliko ti se sviđa", neupečatljivi seksualni partner mi šapuće na uvo, tokom nevoljnog pokušaja da mi napravi modricu na vratu. U međuvremenu, mene više brine to da li namerava da prespava kod mene ili ne. Ako namerava, nemam ništa za doručak. Takođe se brinem zbog toga što su mi usta otvorena dok spavam. On sada ubrzava, stenje kao moj deda kada pokušava da popravi sudoperu. Između uzdaha, kapljice njegov znoja mi padaju na lice. Ja zevam i pokušavam da napravim seksi grimasu, ali to više liči na sliku Edvarda Munka. Stenjanje se pretvorilo u stakato osmine nota. Uskoro će svršiti. Efekat jeftine votke je odavno iščileo, i moram da se refokusiram. Zatvaram oči i posežem za svojom fantazijom.

Vreme ubrzano ističe, a na auto-putu je došlo do zastoja. Auto ispred mene je dao levi migavac bez ikakvog razloga; na radiju jedna za drugom idu reklame za pravne usluge. Počinjem ubrzano da dišem. „Ozleđeni ste? Mi možemo da pomognemo", trešti glas Sema Bensona, dok ja stežem volan. Za 15 minuta treba da sam na aerodromu, ili ću sigurno propustiti let i neću stići na venčanje svoje mlađe sestre. Trljam klitoris (koji moj partner nikako ne može da nađe). Na aerodromu, 5 minuta do uzletanja, zaglavljena sam u redu za bezbednosnu kontrolu iza senilne starice, koja službenicima odgovara u zagonetkama. Dišem sve dublje. Uspevam da stignem, trčeći do gejta koji samo što nisu zatvorili. Stežući posteljinu, doživljam vrhunac.

Nemojte pogrešno da me shvatite, volim seks sa drugim ljudima, ali ume da mi bude teško da usredsredim pažnju na partnera. Kada su naizgled neseksualni, obični i neprijatni događaji osnovni izvori vašeg uzbuđenja, to je teško uklopiti u vezu između dvoje ljudi. Nije baš da možemo da igramo uloge, i da moj partner glumi prevrnuti kamionet koji mi se isprečio na putu do posla, ili da mi meri vreme dok ja radim test opšte kulture.

Pokušala sam sa raznim ljudima da razgovaram o tome. U nadi da ću otkriti zajednicu ljudi koje uzbuđuju takve stvari, postavila sam nešto o tome na _FetLife_-u. Samo je jedan korisnik odgovorio, komentarišući, „Pomaže mi da ponovo proživim stres takvih situacija ;-)." Onda je ispravio „proživim" sa „preživim", što ima potpuno drugačije značenje. Mnogo ti hvala, anonimni korisniče. Ni savet mog lekara mi nije bio od pomoći. „Po mojim saznanjima, ne postoji medicinski termin za takve simptome. Kada su u pitanju anksioznost i depresija, mozak definitivno ume čudno da reaguje, ali ne možemo baš sve da objasnimo". Upoznala sam samo još jednu osobu koju ovo nije šokiralo ili uznemirilo. U pitanju je jedna moja prijateljica koja mi je rekla da i nju stres redovno uzbudi. Do dan-danas, ona je jedina osoba koju poznajem koja ima slične sklonosti.

Uvek sam pretpostavljala da je ova stimulišuća vrsta stresa uobičajena, i da se o njoj samo ne razgovara otvoreno. U mojoj katoličkoj porodici u kojoj se toplomer koristio za kontrolu rađanja (nakon stupanja u brak), seks ima reproduktivnu funkciju, a klitoris brkaju sa „rupicom za piškenje", što sve dovodi do obilja upala urinarnog trakta. Definitivno o svojoj sve izraženijoj navici nisam razgovarala sa majkom i sestrama.

Kada mi je himen pukao kao traka na startu maratona tog kobnog dana u sedmom razredu, počela sam svoj seksualni sprint od tinejdžerskog, do zrelog doba. Moji prijatelji i ja često i otvoreno razgovaramo o seksu, ali uglavnom u odnosu na druge. Raspredamo o iskustvima sa partnerima, ali retko ozbiljno razgovaramo o onome što nam se dešava u glavama tokom tog čina, ili o bilo kakvim intimnim fantazijama. Ranjivost je prirodan deo seksualne mešavine. Teško je razotkriti se pred nekim, izložiti svoje fantazije ili ponašanja koje javnost suzbija usled srama, stigme ili katoličkog osećaja krivice. Lakše je razgovarati o iskustvima koja su svi imali, pričati i smejati se tome što ti je neko malo kaknuo na prst dok si mu ga držala u dupetu. Ali razgovarati o tome šta se događa kada suštinski jebeš sam sebe, to je to potpuno druga stvar.

To je stanje mog uma koje mi pruža maksimalno seksualno ispunjenje, ali ipak, nisam pronašla mnogo drugih koji mogu to da shvate. Do tada, moj libido će ostati zaglavljen u saobraćaju, sam i napaljen, negde na autoputu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu