Na leto 2014., Maik Cirbes došao je u Beograd kao potpuni anonimus, barem kada je prosečan navijač Crvene Zvezde bio po sredi. Oni nešto upućeniji znali su da je igrao za Bamberg i da je bio povremeni nemački reprezentativac, ali nešto dalje od toga – apsolutno ne.

Kako je vreme odmicalo, Cirbes je sve više i više „prirastao“ za srce Zvezdinim navijačima. Tribina je prepoznala da je naizgled tihi Nemac pravi vulkan emocija, i čovek koji daje dvesta posto na terenu za svoj tim. Ubrzo je stigao i nadimak „Iron Maik“, kao aluzija na Majka Tajsona, a na parketu stvari su išle svakim danom sve bolje. U sezoni 2015-2016, Cirbes je, bez pardona, bio jedan od napadački najkvalitetnijih centara Evrolige, i mnogima je u igri „jedan na jedan“ bio nerešiva enigma.

Maik je danas član izraelskog Makabija, ali u Tel Avivu boravi samo dok traje košarkaška sezona. Leti ga možete videti tamo gde ste i navikli poslednjih par godina – u Beogradu. Zvezdini navijači su ga dočekali gromoglasnim aplauzima kada se u svojstvu počasnog gosta pojavio na prvoj utakmici finala protiv FMP-a, i tako potvrdili da je dvadesetsedmogodišnji centar i danas rado viđeno lice među ljudima kojima je „sever“ u srcu.

Drugim rečima, dovoljno dobrih povoda da se sastanemo sa njime i malo porazgovaramo o stvarima koje zanimaju prosečnog ljubitelja sporta u Srbiji. U razgovoru sa nama, Maik je otkrio kako se osećao kada je pre tri godine došao u Beograd, šta ga sve veže za glavni grad Srbije, i kakva je atmosfera na treningu kod Dejana Radonjića.

Dame i gospodo, Maik Cirbes.

VICE Srbija : Maik, čitao sam da si pre košarke igrao fudbal, baš kao i recimo Hakim Olajdžuvon, koji će godinama kasnije reći kako mu je iskustvo iz tog sporta pomoglo u košarci. Šta ti kažeš na tu temu?

Maik Cirbes : Bogami, ja sam bio golman – ako mi je išta pomoglo, to je da naučim kako da hvatam loptu (smeh). Ali da, igrao sam fudbal od pete do desete-jedanaeste godine, bio sam prilično mlad. Počeo sam sa košarkom kao sedmogodišnjak, pa sam barem jedno tri-četiri godina išao na dva treninga dnevno, iz različitih sportova.

Ako izuzmemo Vladimira Bogojevića, ti si verovatno prvi Nemac u srpskoj košarci. Mi ovde ne viđamo baš prečesto strance iz Evrope, kako si ti reagovao kada si saznao da se Zvezda interesuje za tvoje usluge?

Pozitivno. Vrlo pozitivno. I pre nego što sam došao u Beograd, imao sam puno prijatelja odavde, kao i puno bivših saigrača. Moram ovde izdvojiti Dragana Dojčina, mog dobrog prijatelja sa kojime sam igrao u Triru – bilo je tu i drugih igrača, ali ukratko, znao sam gde dolazim.

Sa Trirom smo često igrali i prijateljske protiv srpskih klubova, a bio sam i član nemačke univerzitetske selekcije koja je 2009. nastupala na Univerzijadi u Beogradu. Srbija mi nije bila tolika nepoznanica.

Kako ste trener Dejan Radonjić i ti komunicirali na početku? Njegov engleski baš i nije bio savršen u neko prvo vreme.

Pa, nikako. (smeh) Pričali smo uz pomoć asistenata, uglavnom nam je prevodilac bio Borko Radović. Sa njim sam se takođe izuzetno zbližio, ostali smo u jako dobrim odnosima.

Trener Radonjić je u poslednjih nekoliko sezona stekao reputaciju čoveka koji zna sa centrima. Raško Katić, Bobi Marjanović, Ognjen Kuzmić i ti ste svi odigrali sezone karijere pod njegovim nadzorom. Šta je to toliko posebno u njegovom pristupu?

Teško pitanje. Mislim da je dobar odgovor – od svega po malo. Puno se radi, radna etika je izuzetna, ali i način rada je poseban. Trener je u sve nas usadio jedan izuzetno nesebični igrački mentalitet. U Zvezdi je protok lopte dok sam ja igrao bio fantastičan, a kada je napad teče toliko glatko, akcije se često završe polaganjima ili zakucavanjima koje u reketu realizuje upravo centar. Suštinski, ceo tim tu radi za visoke igrače koji onda dođu u poziciju neometane realizacije. Svi žele lake poene, a centar to najbolje odradi.

Konkretno u tvom slučaju sećam se dobrog primera. Utakmica protiv Valensije u Areni, imao si priliku da odigraš par setova protiv Bojana Dubljevića. I sećam se da te je bukvalno ugurao u koš.

Dubljević je mnogo jak igrač.

Ali, u revanšu u Španiji, kada se na kraju lomio rezultat, on je pokušao to isto…

Ha! Ali sam ga blokirao, zar ne?

Tako je, pročitao si njegov pivot, ispravno rotirao i blokirao mu polaganje. Eto, tu se jasno video neki napredak u roku od svega par meseci.

Slažem se, potpuno se slažem. To je samo jedan od primera, doduše. Znaš, ovde se dosta naporno radi – treninzi u Zvezdi su bili jaki, ali u isto vreme i izuzetno precizni, u smislu, vrlo ti se jasno objašnjavalo šta trener i ekipa očekuju od tebe. Na kraju krajeva, nije to samo trener i ekipa, to je celo ovo okruženja, cela atmosfera. Kad te sa tribina fanatično bodri toliko hiljada navijača, trudiš se da i brže skapiraš stvari.

U Zvezdi si takođe usavršio poentiranje horogom, što je malo i unikatno za današnje prilike budući da je ovaj potez godinama polako nestajao iz napadačkog arsenala visokih igrača.

Nije to bilo baš namenski, iskreno. Jednostavno, vidiš da ti ide, pa nastaviš to da radiš (smeh). Šalu na stranu, mislim da imam meku ruku za visokog igrača, a da bi imao dobar horog, treba ti baš meka ruka. Ja sebe vidim kao centra stare škole – moja snaga je igra u reketu. Umem ja i da šutnem, verovatno i bolje nego što bi neki očekivali od mene, ali to nije moj glavni adut.

Na terenu deluješ dosta emotivno. To ti nekad pomaže, a nekad i odmaže. Da li si naučio da kontrolišeš svoje emocije na parketu?

Ah, emocije su uvek plus i minus, uvek pozitivno i negativno. To ti je kao sa devojkama, počneš vezu i pun si dobrih emocija, pa onda raskineš i ostaneš sam sa puno loših emocija (smeh).

Imao si epizoda kada bi te neke sudijske odluke potpuno izbacivale iz takta. Recimo, u Evroligi su ti često svirali one nepropisne blokove u napadu, tu si umeo malo burnije da reaguješ. Ali onda, udariš neku blokadu ili zakucaš, i vratiš se u plus fazu.

Pa, nije to lako balansirati, moram priznati. Ali, moraš zadržati fokus, jer sve što ti uradiš se odrazi na tvoj tim. Nekad je i zaista teško ostati priseban, eto, kao što kažeš, bilo je epizoda sa sudijama. Međutim, tim je apsolutni prioritet. Ako želiš da budeš timski igrač, da budeš od koristi, moraš umeti da se obuzdaš.

Imao si priliku da odeš u Bajern na leto 2015., ali si ostao. Kada si sledećeg juna i de facto otišao, bio si na ivici suza tokom proslave na Malom Kalemegdanu. Sada, evo, provodiš letnji „raspust“ u Beogradu, čini se da baš voliš da boraviš ovde. Šta te to privlači kod srpske prestonice?

Ima tu više od jedne stvari. Način života recimo – evo, sada je podne, mogao bih da pijem kafu sa različitim ljudima do ponoći bukvalno, niko me ne bi odbio. Mnogo ljudi znam ovde, mnogo dobrih prijatelja, ne samo iz košarke. A noćni život u Beogradu je najbolji u Evropi. Mislim, kažem u Evropi jer nisam bio u Americi, ali u Evropi – sigurno najbolji. Ma, vi ovde sve imate. Restorani su vam odlični…sve. Eto.

Ti si se baš uklopio u ovu sredinu. Ne samo u dnevnom životu, već i u sportskom. Setimo se polufinalne serije protiv Partizana 2015., kada su navijači došli na trening posle druge utakmice u znak podrške – ti si bio jedan od prvih koji je došao i koji se slikao sa njima, kasnije si i na terenu uvek emotivno doživljavao Zvezdin dres. Možda si po pasošu stranac, ali mnogi su te, verujem, videli kao „domaćeg“ igrača.

Sve je to stvar stava. Rekao si mi ranije kako misliš da sam veoma emotivan – ljudi ovde, navijači, svi, su takođe vrlo emotivni, i izuzetno direktni. Ako te vole, obožavaju te. Ako te ne vole, rećiće ti to u lice. Lako smo se „našli“, drugim rečima.

——————————————————————————————————————-

POGLEDAJTE VICE SPORT FILM O KK JUGOPLASTIKA

Na kraju si ipak otišao iz Beograda, i to u Makabi, jedan od najvećih klubova u istoriji evropske košarke. Međutim, čini se da si došao u nezgodnom trenutku – minula sezona je verovatno jedna od najgorih koju pamte u Tel Avivu.

Minule tri sezone su bile izuzetno teške za Makabi.

Ovo je prvi put u istoriji Izraela da tri godine zaredom Makabi nije bio šampion.

Ah, teška godina. Prosto, teška godina, loše smo startovali, izgubili nekoliko tesnih mečeva koje smo mogli i morali da dobijemo, onda je krenula ta vrteška sa trenerima…nismo imali ni sreće, sve je radilo protiv nas. Stvari se sigurno nisu rešile onako kako smo mi to želeli ili očekivali. Ipak, nije svako zlo za zlo, što bi rekli – ovo je sve velika motivacija da narednu sezonu odigramo što bolje i da se sve ovo što brže zaboravi.

Kako ti se sviđa život u Tel Avivu? Mnogi ga porede sa Beogradom.

Vreme je lepo, more je tu, noćni život je solidan, restorani su dobri…nije isto, ali slično jeste, da. Pa, i ljudi su slični, vrlo otvoreni.

Jel’ te i tamo prepoznaju na ulici i traže da se slikaju sa tobom?

Da, svakako, Makabi je institucija i ljudi te prepoznaju. Ali nije to kao ovde. Ovde je to posebno.

Kakav je bio osećaj igrati protiv Zvezde prošle sezone?

Šta reći – dugo sam čekao na taj trenutak. Bukvalno sam dve nedelje unapred planirao kako ću da vodim stare drugare po Tel Avivu i pokazujem im grad. Već sam ti ranije rekao, moji bivši saigrači su moji veliki prijatelji, i nedostajali su mi.

A u Beogradu…ah, znao sam da će biti emotivno. Ovacije i sve to…

Da li je to prvi put da si doživeo ovacije po povratku u neki grad kao igrač drugog tima?

Hm…da vidimo…vraćao sam se u Trir…vraćao sam se u Bamberg…ali ne. Ne, ovo je bio prvi put.

Mora da je to bio poseban osećaj za tebe.

Itekako. Nisam bio tu neko vreme, ali ta „veza“ između mene i navijača je još živa. Još se oseća.

Poslednjih par meseci prošle sezone proveo si kao pozajmljen igrač u Bajernu kod Saše Đorđevića. Da li se nemačka košarka puno promenila u tvom odsustvu?

Mislim da je nemačka liga svake godine sve bolja i bolja. Ono što mi se ne sviđa je što se takođe, iz godine u godinu, produbljuje jaz između ekipa sa većim budžetom i onima koji baš i nisu pri parama, ali to je nekako i normalno.

Sa košarkaške strane, igra je postala brža, ali čini mi se da je kriterijum postao malo oštriji. Ili sam ja u međuvremenu mnogo ojačao (smeh). Ma, mnogo su mi sudili faulova tamo.

Kakvo je iskustvo biti igrač Bajerna – ali u košarkaškom klubu? Bajernov brend je svetski poznat, mada rekao bih da ga mnogi ipak najpre vezuju za fudbal. Da li si u Minhenu prepoznat kao košarkaš?

Svi znaju šta Bajern znači, makar igrao i za njihovu šahovsku sekciju. Ali naravno, fudbal ispred svega. U Minhenu sam se osećao kao turista – mislim, dobro, ljudi vide da sam visok pa valjda povežu da igram košarku pa me onda pitaju da se slikamo. Međutim, sumnjam da iko od Bajernovih bekova ima takve situacije. (smeh)

Kako je bilo raditi sa selektorom Srbije?

Dobar trener, vrlo dobar trener. Puno smo pričali, bio je veoma iskren, i kad god bih nešto uradio što ne valja on bi me odmah ispravljao, umem to da cenim. Treninzi su bili pravi „srpski“ i uživao sam u tome, ali generalno nije to bilo najlakših par meseci moje karijere. Uđeš umesto drugog centra na par meseci, pa se onda promeni i plej, a sezona odmiče, plej-of počinje, treba se snaći a vremena malo. Jako je teško uklopiti se u tako kratkom periodu.

Kad smo već kod selektora i reprezentacije, ti si proteklih par leta imao neke pehove sa povredama koji su te sprečili da daš neki doprinos u nacionalnom dresu. Da li se raduješ mogućem učešću na Evrobasketu ’17?

Korak po korak, ima još do toga. Svakako je velika čast igrati za svoju zemlju i stajati u „vrsti“ dok himna svira – to su posebne prilike u životu jednog sportiste. Svakako da će me ta prilika obradovati ako se ukaže.

Moram sad da te i pitam da li si ikada razmišljao o odlasku u NBA.

NBA je san svakog klinca koji je ikada šutnuo na koš. Svi znamo da je to najveća i najbolja liga na svetu, i sigurno bih voleo da se jednom oprobam tamo. Ali – ne po svaku cenu. Ne smatram da ja baš „moram“ da odem u NBA, OK je meni i ovde. NBA jeste jedan od mojih ciljeva, ali ne pod obavezno.

Umelo je da se desi poslednjih par godina da iskusni visoki evropski igrači odu u Ameriku i ostvare se kao korisni timski šrafovi, kao recimo Pero Antić u Atlanti. Misliš li da u budućnosti imaš šta da ponudiš nekom NBA timu?

O, imam. Pa bilo bi glupo da kažem da nemam (smeh). Svi dobri NBA timovi su umeli da iskoriste evropske igrače. Ali zašto da ne. Zašto da ne.

Hvala na vremenu Maik – uživaj u Beogradu i puno sreće iduće sezone.

PROČITAJTE JOŠ: