Nekad su Majspejs bilteni bili ono što su danas Fejsbuk statusi: kmezave obznane svima koji vas prate. Jednom sam sa 14 godina poslala pasivno agresivni bilten to tome kako me neka „fejkerka” iz škole kopira, što je suludo imajući u vidu da su sve ofarbane korisnice Majspejsa bile kao preslikane. Ona je na bilten uzvratila biltenom, i tako je krenula najtričavija razmena vatre na svetu pred očima naših vernih sledbenika.
Čim je tinejdžerima bio podaren internet, oni su počeli da digitalizuju vršnjačko nasilje. Početkom prošle decenije, dečaci su preko Fejsbuka slali gole slike devojčica da bi ih ponizili; pravili su se kolaži slika sa letovanja sa uvredljivim natpisima; homofobni komentari kačili su se ispod svakog selfija. Na Formspringu – sajtu koji je omogućavao anonimne komentare profila – devojkama su rutinski stizale pretnje silovanjem i smrću.
Videos by VICE
U ono vreme, verbalno nasilje sa lako prelivalo iz oflajn sveta onlajn svet i obrnuto. Prozivke započete u školi nastavile bi se u komentarima ispod slika; nage fotografije bi se štampale i kačile po zidovima škole; maltretiranje uživo bilo bi snimano starim telefonskim kamerama niske rezolucije, a zatim deljeno. Nasilje je bilo na očigled vršnjaka, roditelja, i učitelja koji bi se fokusirali na ono što bi primetili – disciplinske kazne izricale bi se za prekršaje koji su se odigrali u okviru škole.
Danas, moji sagovornici kažu, ogromna većina vršnjačkog nasilja odvija se isključivo onlajn, a moglo bi se reći da su te stvari još podlije i prisutnije nego što su ranije bile.
Mnoge žene, danas u svojim dvadesetim godinama, sećaju se zlostavljanja kom su bile izložene – onlajn i oflajn – u prvoj deceniji ovog veka.
Kler (24) je imala Pikzo site – nešto kao Majspejs samo se kičastijom grafikom i anonimnim komentarima. „Pisali su mi svašta o izgledu, posebno o velikom nosu.” Ovo je išlo u paketu sa „neprestanim” zlostavljanjem koje je trpela uživo. „Na ulici ili u školi su me udarali, pljuvali, dobacivali mi, čupali me za kosu. Par puta su mi gađali kuću jajima.”
Dvadesettrogodišnja Brijen* takođe je kao tinejdžerka trpela fizičko i verbalno nasilje, a ono se prenosilo i na internet. „Odjednom bi mi stiglo dvadesetak Fejsbuk i Formspring poruka u kojima mi govore da bi trebalo da se ubijem. Kad ti neko otme ranac i baci ga u jezero, to nije isto kao kad ti konstantno horda bezličnih stranaca govori da si govno. Nemaš gde da usmeriš bes, ne možeš nikako da uzvratiš jer oni ostaju bezbedno sakriveni između svoja četiri zida.”
„Mislim da u to vreme nasilnici iz moje škole nisu znali koliko efikasnije mogu nekog da povrede koristeći internet.”
Jasno je da su žrtve ovog onlajn nasilja mahom bile devojčice. Centar za ispitivanje sajbernasilja prikuplja podatke još od 2002. godine. U ispitivanju je učestvovalo 2,000 dece uzrasta od 11 do 14 godina; 20.4% devojčica bilo je izloženo ovoj vrsti nasilja, nasuprot 14% dečaka.
Moje iskustvo sa sajbernasiljem iz tog vremena navodi me na zaključak da se radilo o blatantnoj mizoginiji – kako od muških agresora tako i od tinejdžerki koje su mizoginiju internalizovale. Mlade žene i druge manjinske grupe prihvatile su društvene mreže kao priliku za javno izražavanje. Otvoreno smo delile selfije, kačila čitave albume slika u bikiniju, blogovale dnevničke zapise, pravile profile na sajtovima posvećenim isključivo anonimnim kritičarima, i tako postale ranjivije nego ikada ranije. Takvu priliku nisu mogli da propuste svi oni koji nas nisu voleli.
Srećom, ipak je bila tek 2006. ili 2007. Na društvene mreže povezivalo i odvezivalo, nismo ih nosile sa sobom u džepu dvadeset četiri sata dnevno. „Ja sam pristup internetu imala samo sat-dva dnevno, kad mi roditelji odobre”, kaže Kler. „Da sam imala ajfon i neograničen protok podataka, ne znam kako bi pobegla od svega toga.” Brijen se slaže: „Mislim da u to vreme nasilnici iz moje škole nisu znali koliko efikasnije mogu nekog da povrede koristeći internet. Da sam danas tinejdžerka mislim da ne bih preživela – danas je to konstantno. Internet prisustvo je praktično deo naše ličnosti, što zvuči čudno. U ono vreme, bar sam mogla da se izlogujem i sve obrišem.”
Deset godina posle doba Soni Eriksona, Bebo striminga, i dugih šiški, uočava se ista podela sajbernasilja po polovima. Novi istraživanje pokazalo je da se polovina devojaka unutar UK suočila sa nasiljem preko interneta, a skoro dvostruko više dečaka nego devojčica (23% prema 13%) kaže da ih redovno zlostavljaju putem društvenih mreža. Manjinske grupe su u još težem položaju: 73% mladih lezbejki prijavilo je slučajeve sajbernasilja, dok strejt osobe oba pola to rade u samo 51% slučajeva.
Ipak, promenila se priroda agresije. Sve tinejdžerke sa kojima sam razgovarala u pripremi teksta smatraju da je verbalno nasilje manje prisutno oflajn nego onlajn – internet je lakši put do žrtve, i manje rizičan. One su onlajn konstantno, što znači da su daleko više izložene ovom vidu nasilja.
Petnaestogodišnja Rianon kaže da onlajn nasilje „polako kaplje” u vidu negativnih komentara i poruka, da se ne ponavlja „naglo i odjednom”. Svi izlažu putem raznih platformi – Depop, Tviter, blogovi, Instagram, i tako dalje – pa je daleko veća šansa da ih na internetu spopadne neko koga nikad nisu srele uživo, anonimno ili ne. Bezlična mizoginija postala je sveprisutna sila.
Sedamnaestogodišnja Čarli* koja preko raznih platformi ima na hiljade sledbenika daje svoju ocenu činjenice da se devojčice češće prozivaju nego dečaci. „Kad si žensko onlajn, ne gine ti da naiđeš na strašne perverznjake i nepristojne ljudi koji ne znaju kako da se ophode prema ženama. Tako je uvek bilo i biće, zato neke od nas i kriju svoj pol.”
„Trebalo bi držati to na pameti i čuvati se onlajn. Znam da bismo volele da je internet bezbedna zona za nas, ali on to ipak nije.”
Lucija (17) od četrnaeste godine trpi prozivke preko Fejsbuka i Tvitera. Iako je direktan povod bio u stvarnom svetu – drugoj devojčici iz škole sviđao se njen tadašnji dečko – nasilje se odvijalo onlajn. „Nikad mi ništa nisu rekle u lice, samo onako usputno. Njene drugarice su mi slale užasne poruke sa anonimnih naloga, govorile mi da se ubijem”, priča ona. „Kad bih blokirala te naloge, one bi samo otvorile nove.” Sa godinama, Instagram je postao novo poprište ovih sukoba; iz toga razloga održava privatan nalog i „vrlo oprezno” bira kome će dozvoliti da je prati.
„Koristim Facetune filtere na mnogim slikama da bih smanjila nos. Obično dam nekom drugom da obriše one na kojima izgledam ružno jer se dešava da opsesivno izmišljam razne scenarije u kojima se neko dokopa tih slika i počne da ih šalje dalje…”
Ditch the Label istraživanje na uzorku od 10,000 mladih Britanaca između 12 i 20 godina pokazalo je da najviše njih (42%) upravo na Instagramu nailaze na sajbernasilje. Lucija se protiv toga bori tako što insistira na privatnosti.
Rianon mi kaže da mnogi tinejdžeri – posebno devojke – imaju privatne Insta naloge kojima samo bliski prijatelji mogu da pristupe. „Tu okačim par puta dnevno šta radim, nosim, kako izgledam, poneki video.” Skrolujući kroz naloge kojima su mi dozvolile da pristupim, vidim da je sve sirovo i neuređeno, da dele sadržaj bez straha. Veoma su, kako bismo mi stari rekli, random. Rianon takođe ima i brižljivo uređen javni nalog koji apdejtuje samo jednom mesečno; tamo kači sadržaj koji cela škola sme da vidi.
Ova podela sadržaja omogućila im je kontrolu pristupa detaljima iz života. „Kad bi mi deca iz škole videla privatni, najebala bih. Tamo kačim razne gluposti zbog kojih bi me prozivali. Jednoj mojoj drugarici su tak otkrili privatni nalog, svašta su joj posle rekli. Ona nije ni znala da imaju uvid u to, a imali su ga jedno duže vreme.”
U istoj studiji, skoro 31% mladih britanskih ispitanika priznalo je da su nekad verbalno zlostavljali druge korisnike interneta, dok samo 12% njih priznaje da to radi redovno. Takođe je ustanovljeno da 54% njih ima iskustva sa nekom vrstom nasilja, dok 33% „često” ili „neprekidno” trpi nasilje na internetu. Pretpostavljam da se mnogi nalaze sa obe strane, pa su nekad žrtve a nekad agresori.
Rianon priznaje da je igrala obe ulog: „Napušavala sam i ja razne. Prema jednoj devojci sam baš bila okrutna. Sad smo dobre, ali stvarno sam je maltretirala. Nije mi bilo svejedno posle.” Čarli se slaže: „Što da lažem, i ja sam kriva. Ko god kaže da nije nikad nikog prozivao, taj nije iskren.”
Posebno me iznenađuje da sajtovi koji dozvoljavaju anonimne komentare još nisu izumrli, iako je sajbernasilje u porastu. Formspring je sredinom prošle decenije bio najpopularniji, dok su danas tu ASKfm, ThisCrush, Curious Cat i brojni drugi. Mnoge tinejdžerke ih i pored svega obožavaju. Rianon ima profil na ThisCrush gde osobe kojima se sviđa mogu da joj to anonimno priznaju: „Bude gadnih komentara o izgledu, nekad o tome kakva mi je šminka ili glas, neki kažu da ne znaju zašto bi se ikad ikome svidela.”
Ali ona ne odustaje od platforme – bar dok se ne desi „nešto baš strašno” – zbog svih pozitivnih komentara. Kad te anonimni ljudi već pljuju po svim društvenim mrežama, zašto im to ne omogućiti i ovde, gde ti bar ponekad sleduje malo pozitivnih vibracija?
„Konstantno se opterećujemo stvarima koje su bukvalno nebitne – to iscrpi čoveka.”
Deset godina od kako je sve počelo, društvene mreže nisu uradile mnogo toga da bi izmenile otrovnu atmosferu osim što su omogućile blokiranje korisnika i prijavu agresivnih tvitova odnosno komentara. Ditch the Label istraživanje pokazalo je da 71% tinejdžera misli da se ovi sajtovi ne suprotstavljaju sajbernasilju u dovoljnoj meri.
A zašto je sve ovo bitno? Mlade žrtve sajbernasilja dvostruko češće pokušavaju da sebi naškode. I sami počinioci sajbernasilja se 20% češće odlučuju na samoubistvo. Takođe znamo da se danas devojke daleko češće ustručavaju od rasprava iz straha od kritike. Društvene mreže u ogromnoj meri utiču na sliku o sebi koju mlade žene grade – skoro polovina ih je priznala da im se nameću određeni standardi fizičkog izgleda. Ovako se žene pacifikuju i zatupljavaju, a gde sve to vodi niko ne zna.
Kler kaže da je zbog nekadašnjeg vršnjačkog nasilja još uvek pažljivo bira šta sme da okači na internet a šta ne. „Ne delim slike na kojima izgledam loše, a ne dam ni da me u njima taguju. Takođe koristim Facetune filtere da bih smanjila nos na slikama. Obično dam nekom drugom da obriše one na kojima izgledam ružno jer se dešava da opsesivno izmišljam razne scenarije u kojima se neko dokopa tih slika i počne da ih šalje dalje…”
Pošto nasilje „polako kaplje”, teško mu se ulazi u trag. Kako sprečiti konstantnu plimu okrutnih uvreda onlajn kad je to praktično neizvodljivo oflajn? Brijen smatra da je odrastanje na internetu uslovilo način na koji ljudi danas koriste društvene mreže.
„Nema empatije na internetu”, kaže ona. „Odrasli su se pretvorili u pasivno-agresivne nasilnike, jer imaju priliku da bez povoda i bez posledica pljuju druge. Nekad mi padne na pamet da ljudi ne znaju ni šta rade. Konstantno se opterećujemo stvarima koje su bukvalno nebitne – to iscrpi čoveka.”
Problemi današnjih devojčica možda nisu tako kreativni kao što su nekad bili pasivno-agresivni Majspejs eseji ili fotošop projekti, ali kultura nasilja koja se gradi oko i odražava preko društvenih mreža sve je prisutnija. Neće je oboriti intervencija jedne učiteljice, ni jednog dugmeta za blokiranje.
*imena izmenjena da se ne bi izazvalo dodatno sajbernasilje
Još na VICE.com:
Ova devojka objavljuje sve jezive poruke koje dobija na internetu
Kako da se izborimo sa kretenima na društvenim mrežama
Sve poruke koje dobijaš od muškaraca kada pišeš o seksu u Srbiji
