Za beogradskog dođoša poput mene, Karaburma je od prvog dana bila jedna od najgotivnijih krajeva glavnog grada. Prema onome što čitamo u novinama i gledamo na televiziji, nema racionalnog razloga za želju da provodi vreme u tom kraju. Mogao bih da se složim s tim da su moji afiniteti upitni, ali Karaburma zaista diše na poseban način. To je, za mene, uvek bio kraj u kome možeš da završiš na studentskoj žurci, da završiš u mraku ili jednostavno da završiš.
“Poslati nekoga na Karaburmu” dobilo je svoje značenje još u 19. veku, kada je Miloš Obrenović ovaj deo grada proglasio mestom za pogubljenje. I samo ime nagoveštava nešto zajebano. “Karaburma” zvuči kao turska reč za “crni prsten”, što može da se tumači kao oblast koju treba izbegavati, ili jednostavno kao “venčanje sa smrću”. Ne baš nešto sjajno, u svakom slučaju.
Videos by VICE
Tek je posle onog rata Karaburma zvanično postala i opština (pre nego što je pripojena Paliluli) i “verovatno se desio pokušaj Roterdama” kako mi objašnjava Bojan Vukumirović, jedan od trojice didžeja tehno grupe Conrete DJz,sa kojima više od petnaest godina drma klubove širom Srbije. Na Karaburmi je poznat i kao Zigi, jedan od članova Black ring crew , ekipe karaburmskih muzičara sa kojima provodimo podne u kraju.
Pročitajte i: Nekrolog Voždovcu kakvog pamtim
– Tu je, vidiš, Dunav, luka je u blizini i ovo je valjda trebalo da bude radničko naselje u kome se, eto, lepo živi i radi. Od Roterdama ostao je samo “dam”. Ti dam, ti dam, ti dam…
Nadimak kraja je “Mala Kolumbija”, a nadenuli su mu ga sami stanovnici. Sa oboda Beograda često do nas stižu vesti posle kojih možemo da zaključimo da tamo nije bezbedno hodati od količine špriceva po ulici. Razbojništva, nasilje, ubistva i sukobi navijačkih grupa, tu i tamo prošaraju tematiku vesti iz ovog kraja. Ne sećam se neke lepe priče sa Karaburme, osim pokušaja spasavanja bioskopa Slavica. Koji su propali.
– Mi smo ti soc u realizmu – dobacuje Vojislav Dragović, rep publici poznat i kao Arafat, jedan od beogradskih MC-ijeva koji će sigurno ostaviti utisak na vas, što veštinom, što pojavom.
Penjemo se uz stepenice jedne od zgrada na okretnici autobusa 16, 25, 23. Na krov nas vodi jedini stanar ovog poslovno-trgovinskog zdanja, Sever Stanković, poznat svima sa hip-hop, grafiti i skejt scene u proteklih petneastak godina. Svaki ćošak zgrade iscrtan je grafitima i tagovima, što su dela našeg domaćina koji je još kao klinac “provalio da u celom ovom sranju nikome neće smetati da se zgrada malo ukrasi.”
– Kada odrastaš na zadnjoj okretnici, koja je po mom mišljenju grotlo svega, centar idiotizma i kompleksa, mnogo se tu sranja dešava. Ja žvim u zgradi koja je apsolutno sve, samo ne stambeni objekat – kaže Sever.
Izlazimo na krov zgrade na kojoj su se provodili dani uz “flašobol” – igru u kojoj je cilj da flašu punu kamenja šutneš preko određenog stepenika na merdevinama.
– A kada odrastaš u takvom okruženju, u takvom objektu gde se okupljaju narkomani i sumnjivi ljudi, ti od malih nogu gledaš sumnjive stvari. Ja sam svoje neko bekstvo našao u crtanju, grafitima, muzici i uopšte u tom delu života. Mada nije bilo lako naći ljude u kraju koji dele ista interesovanja – dodaje on.
TI ĆEŠ DA NAM KAŽEŠ DA JE SRANJE
– Slikaj Lešće, perspektivno naselje, to je oblast u kojoj najviše napredujemo kao država – dobacuje Zigi i pokazuje na brdo tačno prekoputa nas na kome je smešteno ovo groblje.
“Soc u realizmu” mi nije izlazilo iz glave. Pitao sam ih da mi ponovo objasne šta to tačno znači.
– Ima više objašenjenja za soc – da li se navatao kao u crnoj kafi ili je samo od društva. Sa druge strane, bitno je da razlikujemo realizam u političkom smislu od narodnog realizma, pošto, složićemo se da to nikada nije ista stvar – uvodi nas Zigi u ovu filozofiju.
Već mi je drago što sam pitao.
– A narodni realizam na Karaburmi su ti gomila radnika na jednom mestu čija su deca koja željna i hoće da nose ermaks, ili duksericu, majicu, kupe telefon ili šta god da je to što bi oni voleli da imaju, a nemaju. I onda rade stvari koje ne razumeju i ne znaju – dodaje Sever.
Arafat zato smatra da je suština u novcu.
– Klinac od 13 godina koji, jebiga, prodaje heroin, to radi zato što mu trebaju pare. Neki će to raditi da bi se o tome pričalo, ali kada se podvuče linija novac je glavni motiv – kaže Arafat.
On smatra da to “nije nekakva glorifikacija devedesetih, već se od tada stvari suštinski nisu ni menjale.”
– Ovo je najbednij kraj najbliži centru Beograda, pa je razumljiva želja za lepim stvarima – kaže on.
Zigi zaključuje kako je “u svakom slučaju, to odličan skauting za Državnu bezbednost.”
Da nekakvog pomaka ima objašnjava mi Sever na primeru zgrade koja izgleda kao sasvim pristojni stambeno-poslovni objekat u završnoj fazi, sa sve majstorima koji tu i tamo provire kroz poneki od prozora.
– Ko god se tu bude uselio, sanjaće špriceve bar nekoliko godina. Ko zna ko se tu sve ubo, overio ili ko je koga napao u proteklih dvadeset godina – prepričava mi istorijat lokalnog crackhousea.
Navodno, zgradu je započeo Karić, pa je to stalo. Pojavljivalo se još nekoliko investitora, ali ona nikada nije završena. Sada se, makar po kraju, priča da je Karić i dovršava.
Šetnju nastavljamo nekada Titovim, a danas parkom “bratskih opština Palilule i “neke grčke opštine”. Bioskop Slavica živi je spomenik onoga što je Karaburma trebalo da bude, ali još od devedesetih spava na istom ovom mestu.
– Mora se priznati da je ovaj bioskop imao više astralnih projekcija nego ovih regularnih – priča nam Zigi i pokazuje na grafit “Mala Kolumbija” – dokaz da su, kako kažu, “mali Kolumbijci ponosni na svoje poreklo.”
– Jednom prilikom smo se Arafat i ja čak iscimali da vidimo šta je sa prostorom ima li mogućnosti da se od toga napravi neku kulturni centar. Ispostavilo se da je već u vlasništvu privatnika. Pričalo se posle da će biti crkva ili Idea, mada to ti je danas isto. Mislim, ista mu je upotrebna vrednost – kaže Zigi.
Da je Karaburma jedini kraj sa takvom pričom, život bi nam svima bio drugačiji. Zbog toga pitam Zigija kako je za generaciju rođenu neposredno posle Titove smrti izgledalo odrastati u kraju.
– Čini mi se da je u to vreme bilo više sporta na ulici, posebno košarke. E, onda dolazi taj rat i bombardovanje i ja mislim da su tada mnogi prelomili u glavi gde žive, i u kakvoj su sredini. Meni se mišljenje od tada nije promenilo, samo su stvari promenile oblik – kaže Zigi dok se približavamo stadionu FK Beograda sa Karaburme, koji je priča za sebe, kako nam objašnjava.
FK Beograd sa Karaburme se 2000. godine izborio za mesto u Prvoj ligi. Ali, naravno, zbog finansijskih problema nisu uspeli da ispune kvotu, pa su mesto prodali fudbalskom klubu Sartid, što je trebalo da se isplati u vidu novh tribina oko stadiona.
– I evo, sada možete da vidite kako su tribine dobile oblik ove predivne novogradnje, pokazuje nam Sever “južnu” i “severnu” tribinu na više spratova. On je u ovom klubu trenirao kao golman, a zbog “predivne novogradnje” tadašnji predsednik kluba izveden je pred sud.
IZA IZA STUDIO
Ipak, ovi momci nisu od onih što sede, kukaju, “čekaju kevin has, peglaju PES ili FIFU”, kako Arafat kaže u pesmi Paćoti snovi, najvećem hitu sa njegovog prvog studijskog albuma Zakuni se, koji je kao koncept nastao baš u “Iza Iza” studiju u koji smo se uputili.
Šta znači ime studija najbolje je da pitate ortake ili ortakinje koji su se muvali po ovim parkovima i štekovima. Prolazimo iza jedne od radničkih zgrada i izbijamo na stranu na kojoj se nalaze prizemne garaže. U jednoj od njih, smešten je epicentar karaburmskog hip-hop i tehno zvuka.
– Drugarica Teša nam je ustupila garažu koja je bila video-klub i prodavnica pecaroške opreme. Mi smo neki stari studio prebacili ovde, unapredili opremu i u protekle dve godine gomilu dobrih stvari izbacili odavde – objašnjava mi Arafat.
I baš kada je hteo da precizira kako “ne rade samo rep, već da ima i tehna i raznih nekih eksperimentalnih zvukova”, Sever je prosuo pivo po stolu. Jebiga, dešava se. Nekome, očigledno, češće, jer je izraz na Arafatovom licu govori da ovo nije prvi put. Verovatno ni poslednji. Oprema je ostala neoštećena, zbog čega nam je svima laknulo.
Zakuni se album je nešto najsvežije što je kao ideja izašlo odavde. Objavljen je za Bassivity Digital krajem prošle godine. Od srpskog repa smo navikli da možemo svašta da očekujemo, ali ovakav zvuk mislim da je iznenadio sve.
– Mislim da smo Zigi i ja našim neverovatnim blejanjem u studiju i produkcijom ogromne količine probnih traka, bitova i raznih sranja napravili nešto ludo – objašnjava Arafat proces rada.
Eksperimentisanje repom, trepom i tehnom i sve to zaokruženo u koncept koji vam od početka do kraja, na karaburmski način, dočarava sliku jedne generacije – od “čekanja da sa neba padne”, preko besomučnog rata za prljavi novac, poštenog rada za siću i drogiranja po rejvovima, pa sve do poruke “Ti ćeš da nam kažeš da je sranje, mi smo deca što čekaju buseve sa zadnje”.
Zašto niko ne može da kaže da je sranje?
– Zato što smo još sredinom osnovne skapirali iritantnost skretanja pažnja na očigledne stvari. Škole imaju sistem Severne Koreje u doba Kim Džong Unovog pokojnog dede, a kao idu u korak s vremenom. Jebeš to. “Mi smo deca koja dvesta puta gledala su Rane”. A vi se pitajte zašto – poručuje Arafat.
Sa tri godine sam znao ko je Šešelj, a ko je Sloba. Naravno, da mi nismo bili politički svesni sa tri godine, nego, brate, ti si znao sve vreme za sve te likove. A koji će ti kurac to u životu?
Iz gluve sobe u “Iza iza” studiju proteklih godina izašlo je više rep albuma (album cele ekipe Black ring crew, nekoliko značajnih EP-jeva, gostovanja…) Ovo svakako nije ona američki-gangsteraj-geto-rep priča. Ono što ovi momci prave je autentično svedočanstvo o preživljavanju u zajebanom kraju, sjebane države, u “pogrešno vreme”.
– Krenem u srednju – bombardovanje, kurac. A kada imaš četrnaest godina, pa sve stane, ti nemaš pojma da li ćeš da sutra da pogineš, onda, jebiga, probaš svašta. Krenem na faks – menja se, uvodi se Bolonja i šta ti ja znam. Celog života se kao neke stvari se dešavaju i ti kao živiš u koraku sa tim, ili ne – kaže Sever koji, iako do sada nije stigao do šire publike, dugo važi za jednog od najboljeg fristajl repera u Srbiji.
Arafat, najmlađi u ekipi, ima drugačije uspomene.
– Interesovanje za muziku javilo se rano, sa četrnaest godina sam snimio prvu pesmu. I naravno da je veliki deo moje muzike to što sam odrastao ovde. Da nije tako, možda bi muzika i dalje bila moj izbor, ali ugao gledanja na stvari bi bio drukčiji – objašnjava on kako je sve što ga je okruživalo pretvarao u muziku.
On i ja smo isto godište. Upoznali smo se na fakultetu, i od tada više vremena provodili van njega. U pesmama se on ne nameće eksplicitno kao glas generacije, ali većina ljudi sa kojima sam razgovarao razume i prepoznaje to o čemu on priča.
– Meni je bilo isto kao i tebi, rođeni smo 91′. Gledali smo najjače crtaće ilegalno na Politici i igrali smo fudbal. Sa tri godine sam znao ko je Šešelj, a ko je Sloba. Naravno, da mi nismo bili politički svesni sa tri godine, nego, brate, ti si znao sve vreme za sve te likove. A koji će ti kurac to u životu? – pita se Arafat.
Na Karaburmi, kao i u gotovo svakom radničkom kraju u ovoj zemlji, slojevita ekipa čini onu “iz kraja”. Bleje na klupicama, parkovima, dvorištima, krovovima ili, na primer, u studiju okupi raznoliko društvo – od akademskih građana do onih od “ranije poznatih policiji”. Mada, ko danas nije poznat policiji?
– Ja sam išao na sportski fakultet. Iz te neke prizme ti se, kao, trudiš se da budeš ono što oni zovu “akademski građanin”, a sa druge strane dolaziš iz nekog okruženja koje nije akademsko i u kome se rade stvari koje nisu akademske, baš kao i u celoj državi – objašnjava Zigi.
– Onda se ti nalaziš u procepu šta je normalno, a šta nenormalno. Živiš oba puta i razmišljaš o tome kako nijedan nije ispravan, jer nije.
Neki od glavnih aktera poslednjeg projekta na kojem su Zigi i Arafat radili su “klinci koji sanjaju paćoti”, “omladina koja voli rejvove” i “roditelji koji vole lekove”.
– Mi predstavljamo dupli andergraund, razumeš – klabing, rejv i rep – objašnjava mi Zigi koji po rejvovima đipa od 2000. godine, što mu je, baš kao i trening, mnogo pomoglo u životu.
– Sve ono što skupiš u sebi na taj način izbacuješ. Počeo sam da miksujem dosta rano, da pravim ziku. Već kada je počeo rat ja sam se tripovao i pravio neke psihodelije, izmišljenje lejblove, ali sam se tripovao jer mi je to bio izlaz – priča mi Zigi.
– Gazili smo po tim rejvovima i mnogo ranije, a danas je to ovde možda i prisutnije od repa – razmišlja Sever naglas, a Zigi ima spreman odgovor.
– Rejv ti je odgovor na realnost. Što je gore vreme, rejv bolje radi – kaže Zigi.
-Kao i rep, na neki način – dodaje Arafat.
– Pa da, jedni duvaju, drugi se drogiraju – smeje se Sever.
Iz uzane studijske sobe sa radnim stolom, gluvom sobom i dve fotelje premeštamo se u pred-prostoriju, dovoljno komotnu da se svi smestimo i privedemo razgovor kraju. Pogled mi okupiraju posteri filmova iz devedesetih, te se saplićem o nešto ispod stola. Jedna od onih tegla sa da-se-nađe novcem.
GDE SU PARE
– Je l’ izlazimo na izbore ove godine? – pokušavam nevešto da nametnem temu.
“Heh” je jedino što sam uspeo da izvučem. Ipak oko jedne stvari postoji konsenzus – izbori će jedino imati smisla ako Srbija posle njih proglasi zavisnost.
– Zavisimo od Amerike, Rusije, Evrope, od bensendina, lorazepama, rejvova i alkohola. Od ove generacije lekova ne očekujem mnogo, jer ako do sada nisu uspeli nešto da promene, već su se smorili, a mlađe tek boli kurac – objašnjava Zigi.
Nema potrebe dodatno objašnjavati, jer je očigledno, da studio nikome nije izvor prihoda. Zigi je sportski trener, Arafat je zaposlen u jednom od beogradskih portala, a Sever, pa… slobodan je za zapošljavanje. Dva od tri je ipak natprosečna brojka.
– Ako hoćeš da radiš nešto drugačije, bilo kakvu vrstu krativnog rada, ti ovde možeš ozbiljno da prsneš, ali kapiram da u isto vreme u takvoj situaciji izlazi najbolje iz tebe. Ostavljaš nešto za sobom i suština je da ti radiš ono što ti se radi, nezavisno od svega što se dešava. E to je luksuz – kaže Arafat i navodi primer Severa koji je skapirao da neće moći da radi ono što mu se radi ako tokom bavljenja muzikom pravi trule kompromise.
PREPORUČUJEMO: Moj život u Saudijskoj Arabiji
– Svako od nas je sposoban, dovoljno smo svi pametni i naučili smo za života kako i šta funkconiše, samo je pitanje da li ćemo da ostanemo dosledni do kraja, da izguramo našu priču i uzmemo kintu što ja kapiram da će se desiti pre ili kasnije – objašnjava Sever iz svog ugla.
Zigija, sa možda i najdužim stažom što se tiče žurki, setova i nastupa širom Srbije, pitam, a gde su ovde pare?
– Ja mislim da se u Srbiji svi poslovi dogovaraju preko onoga, “je l’ ti znaš neke ljude koji vole da piju?” – odgovara on i tom rečenicom završava zvanični deo priče. Pre nego što je počeo onaj “nezvaničan” i pre nego što sam ugasio diktafon, pitam ih u koga se oni kunu.
– Kunemo se u sve one koji lažu kad se kunu.
Svega mi.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
Još fotografija sa naše posete ekipi sa Karaburme pogledajte u nastavku: