Marinu Abramović boli dupe za sve

„Dakle u paklu smo“, Marina Abramović se naginje preko stola. „a đavolu je dosadno.“

Prijatno je oktobarsko poslepodne u Njujorku dok mi najpoznatija, najkontroverznija, najuticajnija umetnica performansa priča omiljeni vic; kaže da je to poslednji koji je čula. Šala je prikladno internacionalna, imajući u vidu da je Abramović poreklom iz Srbije, da je proputovala Evropu, i da trenutno živi u Hadsonu. Pa kaže: sede u paklu bivši predsednici-diktatori, Nikolae Čaušesku, Sadam Husein i Slobodan Milošević i odluče da se jave kući, da vide kako je posle njih, kako narod živi. Đavo im poziv naplati različito: za dva minuta razgovora sa Rumunijom, milion dolara; za dva minuta sa Irakom, dva miliona. A Miloševićeva dva minuta sa Srbijom – besplatno.

Videos by VICE

„To ti je lokalni poziv“, kaže Abramović u ulozi Satane istočnjačkog akcenta. „Iz pakla u pakao.“

Vic na engleskom nije izgovorila savršeno, ali ga jeste ispričala stilski savršeno – suvo bezizražajnom bojom glasa, odlučno, brzo, da slušalac mora da se potrudi da isprati, bez zastajkivanja, besprekorno poentira. Istog trenutka, oboje smo prasnuli u smeh.

Razgovarali smo u prostorijama Penguin Random House na Menhetnu, gde ona prolazi kroz prvu rundu intervjua kojima promoviše novu autobiografiju „Prolazak kroz zidove „; razgovara sa predstavnicima štampanih, televizijskih, i radijskih medijskih kuća iz celog sveta. Prethodna tri sata Abramović i njena vesela PR agentica Alison provele su sa ekipom jedne nemačke televizije. Očigledno joj je laknulo kad se sklonila od kamere i svetla reflektora.

Pitam gde je čula taj vic, kaže od prijatelja u Londonu. „Ova zemlja je, znaš, previše politički korektna – tako je dosadno“, poverava se i ponovo naginje unapred; lice joj je nekonvencionalno lepo i naizgled bezvremeno (za dve nedelje imaće sedamdeset godina, ali reklo bi se da ima koju deceniju manje). „Meni je neophodna doza humora, prosto moram da se smejem; crni humor bazira se na istini, a tako i preživljavamo.“

Kaže da je jednu sekciju uklonila iz knjige „zbog nedavnih problema koje sam imala“. Ovo bi trebalo da se odnosi na kontroverzni odlomak iz rane verzije koga neće biti u konačnom izdanju, a u kom Abramović opisuje svoj prvi susret sa Aboridžinima u Australiji. Među njima je provela godinu dana u učenju i meditaciji da bi razvila nove kreativne ideje. „Jedan Zapadnjak, ma koliko bio spreman na ekstremna iskustva, nikad neće biti spreman da upozna australijske starosedeoce“, pisala je u spornom delu u kom citira svoje dnevničke zapise iz 1979. Naizmenično se žali na to kako se prema Aboridžinima odnosi vlada Australija i celo zapadno društvo („Trebalo bi da ih tretiramo kao živo blago, ali to nije slučaj“) i na njihov neprijatan izgled („liče na dinosauruse“) odnosno miris („nepodnošljiv zapadnom senzibilitetu“). Odlomci iz ove verzije knjige izazvali su gnev na Tviteru („#theracistispresent“). Abramović se dva puta izvinila .

Ali evo nje opet, u prostorijama svog izdavača, otvoreno priča sa predstavnikom medija kog je po prvi put srela pre samo 15 minuta. Uzbudljivo i pomalo šokantno. Marinu Abramović, čini mi se, boli dupe za sve. Boli je za izdavača koji bi verovatno radije izbegao nezgodne teme. Boli je za kritičare koji su njene performanse nazivali jeftinim (Roberta Smit, NY Times), eksploatatorskim (Ivon Renije, umetnica), i satanskim (Infowars, desničarski sajt). Boli je za skandale poput onog koji je izazvala izjavom da je tri puta abortirala jer bi rađanje dece „bilo katastrofalno za moju karijeru“. Boli je i za bivšeg partnera Ulaja sa kojim je sarađivala na nizu ekstremnih i nezaboravnih dela tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih, samo da bi je on kasnije sudski gonio u sporu oko podele zarade (sud je odlučio u njegovu korist).

Pa ipak, bilo da se suočava sa žiletima ( Lips of Thomas, 1975.), zapaljenim krevetom ( Rhythm 5, 1974.), ledenim krstom (ponovo Lips of Thomas), ili javnošću u nekoj vrsti Stenfordskog zatvorskog eksperimenta ( Rhythm 0 , 1974.), ili da sedi ćutke i nepomično pred posetiocima osam sati dnevno tokom tri meseca ( The Artist Is Present, 2010.) u performansu koji je u MoMA privukao rekordnih 750,000 posetilaca – Marina Abramović istrajava duže od bilo koga drugog , zahvaljujući kombinaciji snažne volje i – mišljenja se razlikuju – otvorenosti, neustrašivosti, i/ili nebrige.

___________________________________________________________________________

Marina Abramović o „Ritmu 10“ za VICE

„Jako je važan naslov moje knjige,“ kaže ona. „Mnogi ljudi samo dođu do zida i tu završe svoju put. Za mene tu put tek počinje. Kao što ja uvek kažem, kad mi se nešto zabrani, to je samo početak. Najzad kad izguraš do samog kraja, kad više ne možeš ni koraka napred, moraš da znaš da odustaneš. Ali moraš da daš sve od sebe – danas više nije dovoljno dati 100 odsto, jedva je dosta i 120 odsto. Za petinu više od onih sto posto koji čine jednog ratnika. Ništa manje ne vredi.“

„Moraš da rizikuješ i da se ne bojiš neuspeha. Neuspeh je jako važan. Ratnik nikad ne odustaje, znaš.“ Citira Brusa Naumana, koga izuzetno poštuje: „Umetnost je pitanje života i smrti. Možda zvuči melodramatično ali je istinito.“

„U ovoj knjizi ne postoji bes. Biše nisam besna. Sad mogu da sagledam širu sliku,“ priča Abramović o svojoj neobično otvorenoj, zanimljivoj, i mestimično duhovitoj biografiji, koja prati životnu put od ćerke partizanskog ratnog heroja do vrhunca svetske umetnosti.

Upravo zbog tog manjka besa, kaže ona, knjigu je posvetila i prijateljima i neprijateljima. „U životnom procesu“, objašnjava „toliko prijatelja postane ljubomorno i netrpeljivo, neki su me zamrzeli zbog uspeha.“ A sa druge strane, „Toliko neprijatelja koji su se nekad površno odnosili prema mom radu me je sa vremenom upoznalo, pa su mi neki čak i postali najbolji prijatelji.“

„Prolazak kroz zidove“ inspirisala je Marinina svest o predstojećem 70. rođendanu i razgovor sa agentom Dejvidom Kunom. Dve godine je pisala uz pomoć biografa Džejmsa Kaplana čiji su prethodni saradnici bili Džeri Li Luis i Frank Sinatra. Kuna je izabrala jer je umeo da sluša, da postavi prava pitanja, i da dozvoli njoj – uvek željnoj kršenja pravila – da priču o životu ispriča van hronološkog reda.

„Ja mislim kružno. Kad vidim nešto na stolu, pomislim na to, a onda pomislim na nešto drugo što me spaja od prošlosti preko budućnosti pa sve do sadašnjosti.“ Možda je baš zato uspela da tokom našeg razgovora pomene Elona Maska, Ujedinjene nacije, Kafkinog izvršitelja Maksa Broda, Dalaj Lamu koga je imala zadovoljstvo da upozna, i Drakulu sa kojom u šali poredi svoj donekle gotski crno-beli autfit.

„Ja snažno podržavam veliku slovensku patnju, za kosmos, za dušu, za univerzum.“

„Prolazak kroz zidove“ počinje u najranijem detinjstvu i donekle prati format razvoja mitološkog heroja, ili je možda više „Portret umetnice u mladosti i post-mladosti“. Ton je nešto nalik na Just Kids Peti Smit u naraciji Vernera Hercoga , uz nešto malo žižekovskog humora.

U memoarima, baš kao i uživo, Abramović je prirodno nadarena za pričanje priča. Knjigu počinje najranijim sećanjima na komunističku Jugoslaviju posle Drugog svetskog rata, „jedno mračno mesto“ u kojoj su „vođe gledale na komunizam kroz tuđe naočare i tako sagradile nešto manje dobro, manje funkcionalno, a više zajebano“. Iako joj je porodica bila dobrostojeća (otac joj je bio vojno lice i član Titove elitne garde, majka umetnička direktorka u državnoj firmi), za mladu umetnicu je ovo bilo vreme emotivne i fizičke torture.

„U mladosti, nisam mogla ni sa kim da pričam“, tvrdi Abramović. „Bila sam stidljiva, povučena – teško mi je bilo čak i da se krećem. Mislim da sam zato nabasala na performans, to mi je omogućilo da rastavim stvarnost na sastavne delove. I onda kad to iščili, ostaneš slobodna. Opojno je to iskustvo.“ Nije ni u svetu performansa prošla bez muka, što u galerijama što kod kuće. Upečatljiva je scena u kojoj Abramović se vraća sa snimanja u roditeljski dom – rok od 10 uveče je bio strogo zacrtan – gde je majka Danica čeka u mraku. Neko joj je javio da joj „ćerka visi gola u muzeju“, po svemu sudeći. „Ja sam te rodila“, vrištala je Danica, „ja ću i da te ubijem!“ Teškom staklenom pepeljarom gađala je u glavu svoju dvadesetosmogodišnju ćerku.

Podjednako dramatično ali i duboko romantično bilo je vreme koje je provela sa Ulajem, nemačkim umetnikom. Saradnici i ljubavnici, 12 godina su krstarili Evropom sa psom u crnom Citroenu, ostavivši za sobom značajna i dobro zapamćena dela. U performansu AAA AAA (1978.), vrištali su jedno drugom u usta 15 minuta. U The Other: Rest Energy (1980), lukom i strelom ciljali su u Marinino srce. U poslednjem performansu, pod nazivom „ Ljubavnici„, 1988. godine su devedeset dana putovali jedno ka drugom sa suprotnih krajeva kineskog zida, da bi se sreli na sredini i zauvek rastali.

Pogledajte VICE Meets sa Marinom Abramović

Kroz knjigu promiču šale „iz vremena komunizma“. Omiljena joj je, kaže, ona o čoveku koji se penzioniše i za svoje zasluge dobija ne sat već nova kola, koja će mu biti isporučena na tu i u adresu ali 20 godina kasnije. „Prepodne ili popodne“, pita ih on. „Kakve veze ima?“ pita funkcioner, a ovaj će, „Na taj dan mi dolazi vodoinstalater.“

„Najzad mogu malo da se šalim!“ kaže ona povodom humora u knjizi, koga u njenim performansima mnogo manje ima. „Ja sam uvek bila duhovita, samo što to ljudi ne primećuju.“ Pa ipak, u knjizi i u razgovoru sa Marinom Abramović jasno je da njen humor često potiče iz bola, iz teškoća koje je nadvladala ili bar ostavila iza sebe da bi ih objektivno sagledala. Sa majkom se do kraja života sporila, da bi posle njene smrti otkrila da je ona brižljivo skupljala novinske članke o svim njenim nastupima. (Gole slike je ipak uklanjala.) Krajem razgovora, pitam je u kojoj meri je patnja usmerila njen umetnički razvoj.

„Znaš kako, patnje ima na mnogo nivoa. Ja snažno podržavam veliku slovensku patnju, za kosmos, za dušu, za univerzum. Veoma je važno projektovati svoju patnju ka spoljnom svetu, podeliti je sa drugima umesto da je zadržavamo za sebe. Zato to rade velik pisci, reditelji filmski i pozorišni – kad se pozabave tom tematikom, oni patnju učine univerzalnom.“

„Iz patnje u empatiju“, dobacujem ja.

„Svi smo u tom smislu isti. Plašimo se smrti, bola, i patnje. Samo te tri stvari. Cela naša kultura bavi se načinima na koje se sa tim strahovima nosimo.“

Pre nego što je odgovorila do kraja, primetila je nešto u mom pogledu i naglo promenila ritam – pitala je da li sme da izmeša moje papire pa da nasumično izaberem poslednje pitanje. Naravno da sam pristao. Bila je to prva od tri prilike u kojima je Abramović pokušala da unese spontanost u naš razgovor i poremeti podelu uloga.

„Aha, na to smo već odgovorili? Dobro, nema veze. Idemo opet.“ Mešamo karte još jednom.

Dve nedelje kasnije, vodim Marinu Abramović u obilazak VICE prostorija u Bruklinu dok se spremamo za video intervju . Naturalizma radi, predlažem da se prošetamo po bašti na krovu; dopala joj se ta ideja. Priroda i duhovnost na nju oduvek bili uticajni – u nedavnom Vimeo dokumentarcu vidimo je kako upoznaje brazilske iscelitelje i mudrace.

Na krovu je sveže, sprema se nevreme. Pitam kamermane da li im više odgovara da šetamo po obodima bašte ili kroz sredinu.

„Pusti njih, idemo kako nama odgovara“ kaže Marina i uzima me za ruku. Oko nas je divlje sveće i rastinje usred nepregledne urbane džungle. „Moja generacija, sve same zgrade, skroz okrutno, ni ne misle na ovakve stvari.“

Pitam je koliko je zelenila bilo u bivšoj Jugoslaviji.

„Ja sam odrasla u centru Beograda, preko puta od zgrade ‘Politike’. Nisam ni znala da kokoške legu jaja. Ništa nisam znala o prirodi. Sećam se kad smo otišli u selo da sam probala da pomuzem jarca. On se otimao, hteo da me šutne. Imala sam 14 godina. Samo se kroz iskustvo stvari nauče.“

„Ilon Mask se sprema za put, a ja mislim kako da na brodu ostvarim Abramović metod“

Nailazimo do neravnog dela bašte. „Uh, daj ruku. Najviše volim da šetam ruku pod ruku. Vidi ovo,“ pokazuje mi brdašce sa strane. „Baš dobro izgleda. Jel’ mokro? Hajde da prilegnemo“. Gledamo u nebo i opuštamo se.

„Pa dobro“, uzdiše ona zadovoljno, zatvorenih očiju, raširenih ruku, sa osmehom na licu. „Pita me nešto“. Gledam sa strane i beležim u pamćenje Marinine oštre crte lica iz profila, savršeno svetloplavo nebo u pozadini, tek poneki tračak oblaka. Postavljam jedno od pitanja koje sam spremao za video intervju, ali ona odbija.

„Ne to, pitaj nešto sad. Ne ono što si pripremio. Pitaj šta ti padne na pamet.“

„Koliko često ti ovako… prilegneš?“

„Pa šta? Zamisli samo, možda dođemo do Marsa i tamo osnujemo koloniju.“

Smejem se. „Jel’ bi išla i ti?“

„Apsolutno“, odgovara ona. „Ilon Mask se sprema za put, a ja mislim kako da na brodu ostvarim Metod Abramović. Jer znaš kako, ipak je dug put. Možda ne bi bilo loše da brojim pirinač.“

„Prijatno je kad se onako legne,“ kažem posle. Nisam to očekivao, ali zaista se osećam bolje, opuštenije, prisutnije.

„Dobro je kad god uradiš nešto nepredvidljivo, čisto da bi iskoračio van rutine“, kaže ona. Tokom vremena koje sam proveo sa Marinom Abramović, remećenje rutine postalo je rutinska stvar, što u šali što u zbilji, od ličnih trenutaka do onih univerzalnih.

Vraćamo se unutra na intervju pred kamerom, tokom kog primećujem kako se ona trudi da prekrši svako sitno pravilo. Opet traži da je pitam nešto „što nikog drugog nisi pitao, što nisi isplanirao“. Pričam nešto o tome kako novinar obično pokušava da se sprijatelji sa sagovornikom, pa je pitam „Kako misliš da sve ovo ide?“ Naravno, to je moj trapavi zaobilazni način da pitam „Jesam ti drug?“

„Mislim da dobro ide, posebno od kako si mi dao ovu zbirku viceva“, kaže ona. Ranije sam je poklonio opskurno norveško izdanje Žižekovih šala koje sam čuo da je pomenula u tokom jednog od prethodnih intervjua . Smeši se i kaže „Dobar je to uvod.“

Sledećeg jutra shvatio sam da je moja potreba da na ličnom nivou povežem sa Marinom značajan deo mog interesovanja za nju. Potreba je očigledna, naravno – toliko očigledna da sam uspeo da je zaboravim tokom intervjua i priprema za isti. Setio sam se kako su se tokom njenog performansa The Artist Is Present bezbrojni gledaoci osetili duboko dirnuti dok su je gledali u oči. Jedna stara Tumblr stranica pod naslovom „ Rasplakala me Marina Abramović “ prikazivala je ove slike – pedeset i sedam ljudi i žena raznih starosnih doba, raznih rasa i etniciteta, svima je došlo da puste suzu. Na Institutu Marina Abramović – njenom projektu posvećenom razvoju umetnosti performansa u Hadsonu – kao i u na brzinu otvorenim rezidencijama širom sveta, mladi umetnici i pokoja slavna pop pevačica (Lejdi Gaga) okupljaju se da bi pod vođstvom Marine Abramović prošli kroz fizički naporna iskustva – poste, leže na zemlji, kreću se kroz šumu nagi i vezanih očiju, grle džinovske kristale – u pokušaju da otkriju fenomen koji što ona zove Metod Abramović. Šta to ona poseduje da je toliki ljudi traže, kao sledbenici gurua?

„Od samog početka, značajan deo njenog rada bio je usmeren na izazivanje snažne emotivne reakcije na prisustvo umetnika“, objašnjava Nat Trotman, kustos performansa i medija u Gugenhajmu, gde je 2005. Abramović održala Seven Easy Pieces performans, i gde će krajem ovog meseca održati privatnu proslavu svog sedamdesetog rođendana. „Njeno telo je vektor transfera emocije ka publici.“ The Artist Is Present i slične izvedbe „teže ka stvaranju individualnog fizičkog iskustva za svakog člana publike.“

„Ona bitiše na jedan veoma idiosinkratski način, pa tako i gradi odnose sa ljudima“, priča mi Rozalija Jovanović (artnet) preko telefona. Ona Marinu Abramović opisuje kao „veoma autoritarnu osobu“, čiji su „život i umetnost naizgled isprepleteni. Granice između umetnika i karaktera tu se gube, što mnoge ljude frustrira.“

Trotman smatra da su Jutjub i društvene mreže zaslužni za porast popularnosti i medijskog prisustva Marine Abramović krajem prošle decenije. Ujedno se razvijala i umetnost performansa kao takva, pa smo imali prilike da vidimo značajne izvedbe kao što je bila This Progress Tina Sengala 2010. „Zanimljivo je što Marina ide više u tom pravcu aktivne interakcije sa gledaocima“, kaže Sengal i pominje The Artist Is Present, zatim 512 Hours (2014.) i Generator (2014). „Još uvek je u osnovi ona i njena izdržljivost, ali više deluje kao vođa ili učiteljica, čak kao jogin, u smislu da vodi publiku u pravcu situacije u kojoj i oni postaju deo performansa.“

„Kad svi postanemo izvođači, kad svi delujemo na ovaj novi način, javlja nam se potreba za uzorom ili zvezdom vodiljom, tražimo idola za ovaj novi pokret. Imamo utisak da zaista i sami nastupamo pred kamerom, i to konstantno. Neko kao što je Marina, jedna ikona žanrovske umetnosti sa bogatim iskustvom u ovom polju i snagom ličnosti, neko takav bukvalno postaje otelotvorenje ove potrebe. Ona to ni ne krije, za razliku od mnogih drugih umetnika.“

Marina Abramović o „Pripremama“ za VICE

Avgusta ove godine, otvorenost je izazvala kritičku reakciju u pomenutom slučaju tretmana Aboridžina u neobjavljenoj verziji njene knjige „Prolaz kroz zidove“. Sara Džejn Norman , aboridžinska umetnica koja je 2015. sarađivala sa Marinom, kaže: „Verujem joj kad kaže da voli i poštuje narod i kulturu Aboridžina, da nam sve duguje, verujem da je sasvim iskrena. Problem je što iskrenost postoji u uvredljivom, fetišizujuće svedenom kontekstu“. Ona tvrdi da Abramović kao bela žena „površno baca pogled na našu kulturu, hvata se za njene aspekte koji joj deluju korisno ili zanimljivo, a komotno izbegava da se bavi mukom i bolom osiromašenih žrtava kolonijalizma, ni svojom ulogom indirektnog saučesnika u tok eksploataciji.“

„Mnoga od njenih izjava su neodbranjivo rasističko sranje“, kaže putem Skajpa tridesetdvogodišnja Norman iz Bajron Beja u Bunđalungu. „Marina Abramović mora se posmatrati kao simptom jednog kompleksnog sistemskog problema. Uzaludno je prilaziti ovim stvarima senzacionalistički, gomila belaca raspravlja na internetu ko je ovonedeljni rasista, i pet sekundi kasnije su gotovi sa Marinom Abramović. Ali ja sa tim stvarima živim svakodnevno, svi mi ne-beli ljudi u pretežno belom društvu sa tim živimo.“

Kristijan Tompson (38) australijski umetnik iz Biđare koji je takođe upoznao Marinu Abramović u Kaldoru, gleda na stvar drugačije. Kad je kontroverza izbila, on je javno stao u njenu odbranu .

„Iskreno, ona jeste nezgodno to sročila“, kaže mi Tompson preko Skajpa iz Londona. „Ali nije ništa loše mislila. Želeo sam da se zauzmem za nju kad je izbila čitava oluja jer su ljudi samo birali određene delove jednog neobjavljenog pasusa iz dnevničkog zapisa od pre četrdeset godina. Morao sam da stanem u odbranu svoje prijateljice, koja je prema meni starosedeocu bila vrlo ljubazna kao mentor. Mislim, ja sam odrastao sredinom devedesetih u Kvinslendu, za vreme Polin Hanson i njene ONP – ta žena je naša verzija Sare Pejlin ili Donalda Trampa. U poređenju sa tim, Marinin loše napisan pasus nema veze sa rasizmom.“

Moje mišljenje je negde između ta dva. Norman je ubedljiva kad priča o svedenim pogledima Marine Abramović na urođeničku kulturu, mada ona tako izgleda posmatra ceo svet. Setio sam se kako je svoju nesreću opisivala kroz „slovensku patnju“, i kako je iz nekog razloga o delima Murakamija pričala kao o „ nadrealnoj japanskoj mistici „. Ima pravo da govori o svojoj patnji kao slovenskoj, ali ne i da druge opisuje kroz njihovu pripadnost određenoj etničkoj grupi, posebno ako je ta grupa istorijski bila ugrožena i marginalizovana. Ne bih rekao da je bigot, ali nije baš ni woke. Možda je prosto stvar u tome da je u pitanju osoba iz nekog drugog vremena sa svim svojim manama, koja se bar trudi – da li je trud dovoljan neka odluči svako za sebe.

„Sva kritika mene i mog rada, čega god, mog života – sve je to u redu“, kaže Abramović kad joj ovo pomenem. „Ali ta kontroverza me je baš zabolela. Duboko me je to pogodilo jer mi je tih godinu dana među Aboridžinima u pustinjama Australije promenilo život, promenio perspektivu, duboko uticalo na moju umetnost. Ko pročita tih 50 strana, videće koliko poštovanja imam za njih. Jedna rečenica iz mog dnevnika iz sedamdesetih godina kaže da mi Aboridžini deluju kao dinosaurusi – u smislu da su izumrla rasa, najstarija na planeti. Ali van konteksta zvuči rasno uvredljivo, a to mi nije bila namera.“

„Marina se aktivno borila da starosedeoci budu prisutni u rezidenciji kad su je otvorili“, kaže Tompson o Projektu Kaldor. „To sam hteo da naglasim u izjavi – ona je uvek podržavala nas starosedeoce. Bez njenog zalaganja, verovatno nas ne bi ni pozvali.“

U „Prolazu kroz zidove“, Abramović pominje koncept trostruke Marine: „Jedna je ratnica. Jedna je duhovnica. A jedna je kompletni seronja“. Ovu treću pokušava da sakrije. „Jadnu malu Marinu koja misli da je sve što ona radi bezveze, da je debela i ružna i niko je ne voli. Marinu koja se, kad je tužna, teši lošim filmovima i čokoladom, a kad ima problema zavuče glavu pod jastuk i pravi se da oni ne postoje.“

Krajem nedelje, posetio sam promociju knjige u Javnoj biblioteci Njujorka, kojoj su prisustvovale Abramović i Debi Heri. Dok su njih dve pričale na bini pred petstotinak dobro raspoloženih (i glasnih) ljudi u publici, imao sam prilike da prepoznam još nekoliko različitih Marina. Marina guru, Marina reporter, Marina terapeut, Marina pripovedač, vodič, komičar, učitelj. Heri je bila donekle odsutna i lakonski odgovarala, ali Abramović je lako preuzela ulogu predusretljivog i ljubopitljivog voditelja programa. Sa rukama sklopljenim u krilu, naginjala se unapred nasmešena i skoncentrisana kad god bi sagovornici postavila pitanje: „Dali je bio tužan kraj? Da li ti je srce bilo slomljeno? Reci mi nešto iz svog života za šta nema racionalnog objašnjenja?“

„Nemoj previše da se smeješ, samo blagi osmeh, bezizražajni.“

Pošto dešavanje kom prisustvuje Marina Abramović ne može da prođe bez interakcije sa gledalaštvom, nekih 35 minuta od početka programa prešlo se na pitanja iz publike. „Samo ispod trideset“, zamolila je Marina koju uvek interesuju mladi. Dvadesetak ljudi se postrojilo pred mikrofonom, mahom belih žena, ali bilo je par muškaraca i četvoro-petoro pripadnika manjinskih grupa. Prva žena nema pitanje već misterioznu cedulju. Je l’ znate tog-i-tog, ipak pita. „Naravno“, odgovara Abramović. „Ali zar ovde da pričamo o tome?“ Opet pravi situaciju u kojoj se granica između javnog i privatnog života gubi iz vida.

Druga žena pita o poslu. Kaže da pravi nezgodnu, napornu muziku koja joj lično ne prija ali ipak ima potrebu da nastavi da je pravi. „Evo da ti kažem šta ćeš“, kaže autoritarno Abramović, a publika se smeje. „ Odeš kući, spremiš sebi toplu kupku. Onda sedneš na stolicu i zagledaš se kroz prozor. Isključiš telefon, kompjuter, sve što imaš. Samo sediš i razmišljaš. Mislim da grešiš ako radiš nešto u čemu ne uživaš, to je glavni problem – čovek mora da voli ono čime se bavi, inače je sve uzalud.“

Treća žena kaže da joj je teško da ne zaplače, traži savet o petnaestogodišnjoj ćerki. „Nemoj da je previše štitiš“, kaže Abramović. „Pusti je da putuje po svetu, pusti je da malo okusi siromaštvo, da vidi kako je težak život. Posle više neće uzimati stvari zdravo za gotovo. Ne treba decu sputavati – pusti je na slobodu. Važan je taj slobodarski duh. Duh je lako slomiti. Imaj to na umu, ništa više.“

„Sve što sam naučila upravo ste potvrdili, hvala vam od srca,“ kaže majka.

Sećam se da sam već video ovu Marinu učiteljicu i iskusnu glumicu još dok smo bili u VICE kancelarijama. Naš snimatelj Džoni je snimao propratni materijal, a ona je odjednom počela da nam objašnjava kako se treba pojaviti u prvom kadru.

„Znači polako niz stepenice, da sve bude baš glamurozno“, kaže karakteristično brzim ravnim tonom. „Znaš onu scenu iz filma Bulevar sumraka? Isto tako, ono kad kaže da je spremna za krupan plan.“ Ponovo joj delim komplimente na temu urođenog scenskog talenta, ali ona i dalje deli savete dok silazimo niz stepenice i krećemo se ka izlazu. „Znači, ne gledaš u kameru, to je jako važno: u prolazu smo. Brada uvek dole. Nemoj previše da se smeješ, samo blagi osmeh, bezizražajni.“

Karl Svonson koji je za New York izuzetno opisao Marinu Abramović ističe njenu snažnu potrebu za obožavanjem i prihvatanjem, prilično jungovski: Abramović celog života pokušava da zadobije laskavu pažnju kakva joj je nedostajala u detinjstvu. Ima smisla ako je suditi po biografiji, ili po trenucima poput ovog kad se naglo pretvori u divu i obasja celu sobu. Meni ipak njena misija deluje manje psihološki, više nekako edukativno – da ne kažem baš materinski. Pored svih nekonvencionalnih odluka – izbor performansa kao karijere, abortusi zarad umetnosti, potraga za duhovnim sadržajem širom celog sveta – njeni motivi deluju mi neočekivano tradicionalno, želja za nasleđem. Već je na ličnom nivou ostvarena i preobražena kroz performanse, a sad želi da prenese nešto i na sledeću generaciju.

„Trebalo bi ja da vodim“, kikoće se ona i nestaje u crnom terenskom vozilu; žuri do sledećeg intervjua, sledećeg performansa, sledeće verzije sebe same. „Kad te uhvati nesigurnost, seti se da pravilno dišeš.“

Fotografije Elizabeth Renstrom .

Cvetni aranžman Marisa Competello.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu