Glavoprehlada

Uskoro ćemo biti toliko iscrpljeni od posla da će spavanje samo po sebi postati najtraženija droga na tržištu. Neponovljivi Voren Elis častio nas je pričom o svetu sutrašnjice s ubistvenim mašinama za sanjanje i neuhvatljivim lucidnim snovima.

"Živeo sam dovoljno dugo da mi džankiji postanu dosadni."

"Džankiji su oduvek bili dosadni."

"Neki od njih su snimali ploče i pisali knjige. Idiot. Koji se džanki što drži do sebe tušira, ima posao, plaća račune i štedi novac da bi platio gensku terapiju i potrošačku elektroniku? Nije u redu. Odlepi malo, opljačkaj neke starce, kupi đubre mešano u zarđaloj kadi od tipa koji miriše kao mrtvački sanduk gubavca a na vratu ima tetovažu psa koji jede bebu."

Neko je kihnuo na drugom kraju kafića, a svi su se trgnuli i pokrili lica podlakticama, jer je bilo to doba godine i vakcine protiv gripa nisu šljakale. Svi sem lika u najdaljem uglu sa post-ironičnom fedorom, u blaženom snu, ruku prekrštenih na grudima preko laptopa presavijenog na četiri sa LCD trakom na pregibu, koji je nežno pulsirao aktivnošću. Kad ste malo bolje zagledali, nazreli ste da mu ispod šešira trepere prigušena svetla rutera.

"Vidi ti njega. Isuse. Radi se u po bela dana pošto je popio sok od zelenog povrća. Zašto sad Kit Ričards ne siđe sa neba i ubije ga špricevima."

"Mislim da on ne silazi sa neba. Samo obožava da vozi taj novozelandski leđni motor s elisom, a ljudi ga često snime kako leti okolo odvaljen."

"Pitam se gde kupuje arterije. Pet godina na statinima potpuno je sjebalo moje. Prestani da me prekidaš. Vidiš da dajem kulturološki komentar. Pogledaj. Vidi mu se oprema ispod šešira."

Lik u najdaljem uglu je spavao, dok su mu oči poigravale ispod kapaka, sledeći svoje snove. Prst mu je podrhtavao, kuckajući po neoprenu savitljivog laptopa. Kad ste znali na šta da obratite pažnju, prepoznali biste znake zavisnosti. Većina ljudi kupovala je nove kapute sa specijalno izrađenim unutrašnjim džepovima u koje staju savitljivi laptopovi, baš kao što su se nekada ljudi prilagođavali odeći sa džepovima za mobilne telefone. Kaput je bio star pola generacije, održavan tek toliko da prođe kao prihvatljiva odeća za zaposlene, s izbledelim i iskrzanim detaljima.

Lampice pobuđivača snova iskrile su živo poput kresnute šibice. Navlaka pobuđivača ispod šešira napajala je temporalne i frontalne delove njegove glave slabom naizmeničnom strujom, kapajući mu struju u mozak. Prodao bi pola života da plati gensku terapiju: paket hemijskih stražara ubačen u adenovirus i ubrizgan u vrat u mobilnim klinikama po tržnim centrima. Terapijska doza skrivena u prehladi sprečavala je pristup genu za plitak san. Svako ko sakupi dovoljno gotovine za injekciju mogao je, za manje od dve nedelje, da dobije dvadeset minuta spavanja u REM fazi kad god poželi i probudi se pod utiskom da je proveo osam sati u krevetu. Ili, makar, uveren da je prespavao noć.

Svetla na opremi pobuđivača izgledala su kao da jure jedno drugo, dok su se prsti spavača grčili. Bila je to ona vrsta grčenja koja kod mačaka izgleda kao da sanjaju lov na miševe. Struja je pucketala na 40 herca napajajući mozak spavača. Uz pomoć genske terapije, momentalno bi potonuo u REM fazu sna. Uz pomoć opreme za pobuđivanje koja je koštala drugu polovinu njegovog života, mogao je da sanja lucidne snove.

Verovao je da je ispao strašno pametan što je stavio šešir i da niko neće posumnjati da u javnosti uzima fiks lucidnog sna. Tek još jedan umorni radnik koji drema u kafiću.

Blaženi izraz nestao mu je s lica. Vilica mu se nabrala i stegla.

Tehnika koja je momentalno ubacivala mozak u REM fazu sna razvijena je po uzoru na vojnu tehnologiju. Vojnici koji nikad ne spavaju bili su dugogodišnja fantazija istinskih ludaka koji bi ladno zamenili svoje vojske robotima da robote nije bilo tako teško zadovoljavajuće seksualno napastvovati. Vojnici kojima su dovoljni kratki periodi sna nekoliko puta dnevno bili su sledeće najbolje rešenje. Ali, kao što je slučaj sa većinom vojne opreme, često uključujući i bojeve glave i pištolje koji pretvaraju medvede u pančetu, genska terapija postala je potrošački proizvod.

Ona je spasla biznis lucidnih snova u povoju, u to vreme opterećen brojnim reklamacijama i jednom zvezdicom u ocenama mušterija rešenim da potroše ozbiljan novac na skalamerije koje moraju čitave noći da nose na glavi u nadi da će postići REM fazu sna. U svim generacijama nastala je klasa ljudi koja svakako nije dovoljno spavala, čiji su mozgovi bili sprženi plavičastim svetlom i koja je verovala da su osam sati provedenih u krevetu istorijski artefakt ili prvi znaci tumora na mozgu.

Kombinovanje ta dva elementa pokazalo se kao savršena društvena pomama, i za ljude i za industriju.

Ovaj spavač konkretno istovremeno je radio na četiri ugovora sa kratkim rokom. To nije bilo neuobičajeno, a neki bi to čak nazvali laganim opterećenjem. Prehlade i navlake za glavu postali su minimalni održivi sistemi podrške za zapadnjački prekarijat. Kao i šezdesetak procenata njegove generacije, i dalje je živeo sa roditeljima, od kojih su oboje želeli da se iseli ili umre. Ako njega pitate, on se donekle ponosio time što može da im da malo novca i trudi se da im što manje smeta. Sklupčan u uglu svoje nekadašnje dečje sobe, vežbao je tehnike disanja za uvođenje u san preko snimaka na Jutjubu. Naučio je da se ugasi za oko minut. Pomagalo je što je gotovo uvek bio umoran.

Ruke su mu se tresle. Noge su mu se stezale i trzale. Bio je u snu i lovio je. Većina nas se seća šta su sanjali i snova koji se ponavljaju. Biti lucidan u snu za mnoge je značilo prećutno obećanje da će svaki san moći da usmere na omiljene pašnjake. Stav da su to "džankiji" i teorijski tekstovi na ovu temu pojavili su se kad je svuda postalo očigledno da značajan deo korisnika u svakoj prilici pribegava veštačkoj dremki kako bi se prepustio lucidnim snovima.

Postojao je san, stari san, požuteo po obodima i sve nejasnijih detalja, za kojim je jurio. Prvi put ga je sanjao tokom posebno hladnog i uznemirujućeg Božića. Sa jedanaest godina i isplakan do iznemoglosti, zaspao je duboko i očajnički kao nikad pre, sanjajući san koji ga je do jutra potpuno oporavio. To polje je posetio jednom u životu, na leto, dok je jutarnje sunce rasterivalo izmaglicu sa trave.

Živa ograda kojom je bilo oivičeno delovala je tako udaljeno da je na to polje mogao da stane čitav njegov svet. Činilo mu se da je u stanju da razazna zakrivljenje Zemlje. Sve je mirisalo na čisto i novo, a vazduh je imao onu svežinu i oštrinu koja je nekako uvek najavljivala topao dan. Fino tkanje sna je nestalo, ali su se bitni elementi i dalje očuvali u divljini njegovog najdubljeg sećanja. Kad god bi u snovima postigao lucidnost, potražio bi taj san. Pokušao bi da pronađe to polje. Ponekad bi ga njegov mozak prevario pokazavši ga na ekranu laptopa. Ponekad bi ga začikavao dozvolivši mu da ga nazre kroz orošeni prozor, terajući ga da se lomata kroz hodnike svoje glave u potrazi za izlaznim vratima. U njegovim najgorim snovima, dešavala bi se ona jeziva pojava kad snevač ne ume da se kreće dovoljno brzo.

Ali kad bi uspeo da stigne do polja dok je još jutro, uspeo bi da snu podari taj nejasno zapamćen oblik. I, kad bi se to desilo, uskoro bi se našao na zadnjem sedištu auta, sa čokoladicama i sokovima koji se više ne prave. Sve je bilo veliko, neobično i blistavo. Stvarnost je bila neograničena i prepuna novih mogućnosti. Posle toga bi se obreo u kući koju nije poznavao, ali koja je i dalje bila puna dragih mu stvari iz mladosti. Ovaj deo sna uvek kao da je trajao večno.

Znao je, duboko u duši, da se neko stara o njemu. Bio je i zauvek će biti zbrinut. Imao je vremena za sve. Čak i samo za igranje ili razmišljanje. I dalje je postojala mogućnost da uradi sve što je zamislio.

Retko je stizao na to mesto. Tražio ga je svaki put kad bi stavio navlaku na glavu. Nije bio zavisnik. Niko ko je na glavu stavljao navlaku kako bi tražio san iz detinjstva u kom je svet delovao normalno nije bio zavisnik. Svi su oni bili funkcionalni pripadnici društva.

Navlaka je obavestila laptop da će se uskoro probuditi i laptop je ažurirao kanal njegove radne dostupnosti na Sleku. Probudio se slomljenog srca, ali to nije bilo ništa novo. Dešavalo se svima koje poznaje. Dešavalo se svima.

Preveo: Oto Oltvanji

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu