Moćne i polno nedefinisane fotografije Džej Džej Levajna

Prvi put sam se susreo sa umetničkim senzibilitetom Džej Džej Levajna kada sam šetao kroz gej naselje u Montrealu. Dok je radio kao frizer, stavio je natpis u izlog: LEZBEJSKE FRIZURE. Kasnije sam saznao da je to uradio zato što je neki lik došao u frizerski salon i pitao da li može da ga ošiša normalno ili su u ponudi samo lezbejske frizure.

"Lezbejske frizure su dovele do konfuzije", Levajn mi je rekao, "zato što sam ja trans, a ne lezbejka. Ali me nije bilo briga."

Fotografije Levajnove suočavaju polove i to čini još otkako je studirao fotografiju na Konkordija Univerzitetu. Često pokušava da razbije uverenja koja posmatrač ima o polu i seksu. U jednoj seriji fotografija model se pojavljuje u ženskom i muškom izdanju, a onda je na posmatraču da odluči kom polu pripada i da li je to uopšte bitno.

Levajn sada izdaje retrospektivu svog rada i knjigu u kojoj će obuhvatiti celu karijeru.

VICE: Tvoji radovi su skoro pa hipnotišući. Kako biraš modele?

JJ Levine: Hvala! Fotografišem ljude iz života: prijatelje, ljubavnike i rođake. To znači da isti ljudi prolaze kroz moj rad, iznova i iznova, ali na različitim projektima tokom godina. Nikada ne radim sa strancima i verujem da ta veza koju imam sa tim ljudima utiče na to da fotografije budu takve kakve jesu.

Uglavnom fotografišeš u njihovim domovima, pa im to daje dozu komfora i verovatno veći osećaj intimnosti.
To je tačno. Ponekad, iz logističkih i estetskih razloga, fotografisaću na određenoj lokaciji, ali na kojoj se i model i ja osećamo komforno - na primer, stan zajedničkog prijatelja, ili u mom stanu, naročito ako osoba dolazi u posetu iz drugog grada. Nivo komfora i intime se zahvaljujući tome oseti na slici.

Da li je sav tvoj rad o polnoj nedefinisanosti, ili radiš i na drugim temama?
Volim da fotografišem ljude koji ne pripadaju mejnstrimu i da iskažem važnost tih ljudi. Sugeriram da smo mi važni, pa zato i smatram da moj rad nije o polnoj nedefinisanosti, već želja da doprinesem vizuelnoj kulturi koja unapred osuđuje ljude sa kojima se ja poistovećujem i o kojima brinem, jer su oni za mene prelepi i zaista važni. Mnogi moji projekti bazirani su na percepciji pola, kao Alone Time i Switch, ali Queer portreti su više o odnosima sa ljudima oko mene, neki od kojih su trans a neki koji nisu.

Ljudi na tvojim fotografijama izgledaju kao da su marginalizovani na nekom nivou, ali nikada nisu predstavljeni kao žrtve. Ne osećam bol dok ih gledam, štaviše, vidim slavlje na fotografijama.
To mi je i cilj, tako da mi je drago da ste to videli. Moji portreti su od snažnih, predivnih ljudi koji gledaju posmatrača isto onoliko koliko i on gleda njih.

________________________________________________________________________

Pogledajte film VICE Srbija: Šifra F64

________________________________________________________________________

Da li se neko od ljudi koje si fotografisao ikada osetio neprijatno zbog fotografije?

To pokušavam da izbegnem time što ću uvek pokazati fotografiju pre nego što je prikažem ili objavim. Pošto fotografišem analognim aparatom, treba mi nekoliko dana ili nedelja da razvijem film. Iz legalnih razloga moram da imam njihovu saglasnost i od stotinak ljudi koje sam slikao, možda par njih nije pristalo i poštujem njihov izbor.

Ponekada kada se umetnici osvrću na raniji rad, on ih iznenadi i podseti ih na razne stvari sa kojima su se suočavali kada je to nastajalo. Da li te je nešto posebno iznenadilo?
To je ozbiljna vežba za nostalgiju. Neke fotografije sam napravio pre deset godina, sa ljudima koji su mi i danas najbolji prijatelji, ali i sa nekima sa kojima sam izgubio kontakt. Skoro sve fotke su nastale u stanovima u kojima više ne žive moji prijatelji. Fotografije su prepune sećanja o prošlim vremenima i vezama koje sam prošao.

Mnogi smatraju da čovečanstvo ima još mnogo da radi na prihvatanju queer i trans ljudi. Ali Foucault kaže da društva koja misle da su najprogresivnija što se tiče seksualnosti, obično su i najsjebanija. Mnogi Kanađani smatraju sebe vrlo liberalnim po pitanju društvenih problema i ljudskih prava.

Sve je to relativno. Dok trans osobe ne mogu da se zaposle i dobiju društvene usluge poput zdravstva, sa sigurnošću, poštovanjem i ponosom koje je garantovano svakom čoveku, mislim da ne treba da prestane da se priča o tome. Trans zajednica je česta meta nasilja i maltretiranja. Mislim da je i doza rasizma i imperijalizma zastupljena kada pričamo o "nama" kao progresivnim, tolerantnim Kanađanima i "njima", homofobičnim i transfobičnim zajednicama. Mislim da je bitno ohrabriti ljude da se promene. Zahvaljujući aktivstima širom sveta, mnoge trans osobe sve češće istupaju u javnost i imaju pravo na izbor.

Pratite VICE: Twitter, Facebook, Instagram