Mala smrt: živeti i voleti kao nekrofil

Hejden (to nije njegovo pravo ime, postaće vam uskoro očigledno i zašto) ima 18 godina i nikada neće zaboraviti trenutak kada je prvi put shvatio da je nekrofil. Imao je 14 godina kada je bio na sahrani devojčice koja mu je bila bliska prijateljica – to je bio prvi put kada je imao kontakt sa lešom.

"Mogao sam da osetim hladnoću njene kože na dlanu još satima kasnije i pomislio sam kako bi bilo kada bih mogao da je držim zauvek. Bila je tako hladna, i njene oči su bile otvorene, prazne i beživotne," rekao mi je Hejden, prisećajući se tog iskustva.

"Sećam se kako je svetlo blistalo na njenom licu i izgledala je kao da spava, ali su njene oči bile širom otvorene i mrtve", nastavio je. "Pomislio sam kako bih mogao da se udavim u njima. Želeo sam da prođem rukom kroz njenu kosu i da upletem svoje prste u njene i da samo pustim moju kožu da klizi i spoji se sa njenom kako bih mogao da je osećam zauvek. Činilo mi se da sve nekako brzo završilo."

Kada bi se prisećao tog iskustva, kaže Hejden, ono je najčešće bilo povezano sa intezivnim osećanjima besa i krivice. A kada je pokušao da kaže drugima o tome šta je osetio, bili su daleko od prihvatanja.

Dokle god su ljudi pokušavali da šifruju prikladno društveno ponašanje ili je bilo izričite zabrane nekrofilije , ili u najmanju ruku ogromnih tabua protiv ove sklonosti. Ipak, uprkos tabuu, nekrofilija je takođe igrala važnu ulogu u mašti tih istih zajednica. Uzmimo, recimo, primer Ahila, koji je navodno učestvovao u nekrofiliji sa amazonskom kraljicom Pentesilejom nakon što je ubio. Ili Heroda velikog, koji je navodno očuvao drugu od svojih deset žena u medu i nastavio da ima seksualni odnos sa njom još sedam godina nakon njene smrti.

Pojedini naučnici veruju da je Karlo veliki nekoliko puta uživao u nekrofiliji. A ako želite da malo odete u moderno vreme, Uspavana lepotica ima neke prilično nekrofilske momente.

Moguće je da je upravo rasprostranjenost ovih nekrofilskih tendencija – bilo da su fantazija ili realna – opravdanje za eksplicitne zakone protiv nekrofilije na prvom mestu. Možda je nekrofilija češća nego što nam je prijatno da priznamo. Ipak su seks i smrt uvek bili povezani, čak i u samom jeziku (na francuskom, la petite mort ili "mala smrt", postao je sinonim za seksualni orgazam).

Prva upotreba reči "nekrofilija" u modernom smislu može se naći kod belgijskog psihologa Džozefa Guslana koji je taj termin skovao na predavanju 1850. godine. Upotrebio je kao referencu na francuskog nekrofila Fransou Bertranda, koji je osuđen za ekshumaciju i sečenje leševa na pariskim grobljima. Ali, tek je u revolucionarnom psihijatrijskom radu Ričarda von Kraft-Ebinga Psychopathia Sexualis termin dobio široku upotrebu.

Ipak, u psihijatrijskoj zajednici, nekrofilija je ostala na granici proučavanja, delom zbog toga što je to najređe i najtabuiziranije istraživanje. Čak i u Dijagnostičkom i statističkom uputstvu za mentalne poremećaje, autoritativnom tekstu za psihiijatrijske dijagnoze, nije bilo nekrofilije sve dok petog, i najsvežijeg izdanja 2013. godine. (U prethodnim izdanjima, nekrofilija je stajala pod "Parafilija - nije drugačije određeno").

Anil Agraval, profesor forenzičke medicine na Medicinskom koledžu Maulana Azad u Nju Delhiju, predložio je 2009. godine novi sistem klasifikacije nekrofilije, koju je opisao kao "jednu od najčudnijih, bizarnih i odvratnih radnji abnormalne i perverzne senzualnosti". Njegov sistem koji ima deset nivoa je najslikovitiji pristup nekrofiliji do danas i on je prikazan u njegovoj knjizi Nekrofilija: forenzički i medicinsko-pravni aspekti, dosad najopširnijoj studiji na ovu temu.

"Najveća prepreka (u proučavanju nekrofilije) je nedostatak literature i manjak broja slučajeva", rekao mi je Agraval. "Ne mogu da kažem da bih mogao potpuno da prevaziđem ove teškoće, iako, pokušavao sam."

Suprotno od prethodnih pokušaja klasifikovanja nekrofilije, kao što je bio slučaj u studiji Džonatana Rosmana i Filipa Resnika 1989. godine, koja je klasifikovala nekrofiliju u dve grupe – "prava nekrofilija" i "pseudonekrofilija" – Agraval je štaviše saznao da postoji širok spektar nekorifilskih tendencija. Oslanjajući se na desetine studija slučajeva širom sveta, Agravalov system je varirao od seksualnih fantazija do ekstremnih slučajeva nekrosadizma.

Na samom kraju sprektra je klasa I, koji uključuje "igrače" ( role players) "romantične nekrofile", i one koji fantaziraju o nekrofiliji čije seksualne nastranosti obično ne uključuju legalne prekršaje koje obično povezujemo sa nekrofilijom. Te ljude seksualno uzbuđuje kada se njihovi partneri prave mrtvi ili menjaju uloge kada partner vaskrsava tokom seksa, do toga da neko glumi vampira.

Klasa II uključuje romantične nekrofile koji ne mogu da private činjenicu da su izgubili voljenu osobu, kao što je recimo udovica koja je spavala pored raspadajućeg leša muža godinu dana nakon njegove smrti.

Prolazeći kroz spektar, oni koji fantaziraju o nekrofiliji, ili klasa III, u stvari maštaju o mrtvima, što može da podrazumeva sve, od odlaženja na sahrane, do seksa pored kovčega, ili se seksualno uzbuđuju dok gledaju slike mrtvih tela.

Izvan svega ovoga je carstvo nekrofilije u klasičnom smislu, koje uključuje ljude koji i imaju seks sa mrtvima. Kao što razjašnjava Agravalova klasifikacija, širok je varijetet načina da se ona postigne, od ljudi koji dožive seksualnu stimulaciju od samog dodira mrtvog tela (klasa IV) do onih koji unakažavaju mrtva tela dok masturbiraju (klasa VI), do nekrofila ubica (klasa IX), toliko očajnih da dožive seks sa lešom da su spremni i da ubiju da bi to postigli.

Sudeći po Agravalovom istraživanju ove teme, ne samo što je moguće, već je i relativno uobičajeno za nekrofile da napreduju iz klase u klasu tokom vremena. U knjizi citira brojne slučajeve onih koji su ranije iskusili nekrofilske fantazije te su počeli da rade poslove koji ih redovno dovode u u dodir sa leševima da bi oživeli te maštarije.

Hejden mi je rekao da jednog dana namerava da se bavi nečim što će mu omogućiti da redovno bude u blizini mrtvih. "Znam dovoljno da ne mogu stvarno da oživim svoju želju - a da me ne uhvate ili ne uhapse," rekao mi je. Ipak kaže da nije previše zabrinut da će se njegove fantazije preobratiti u mnogu sramotniju stvarnost - za njega je "dodirivanje je dovoljno."

"Većini ljudi se ne sviđa ideja da neko pipka njihov leš, ili naročito, da ima seksualni odnos sa mrtvim telom. Meni je to neviđeno, nije kao da će im biti više potrebno", kaže. "Stvarno mislim da to ne bi bio toliki problem. Mediji i pravosuđe su sve naduvali."

Stoja čita Supervertove 'Varijacije nekrofilije' sve dok ne doživi orgazam.

Karla Valentajn radi u pogrebnom preduzeću, osnovala je Dead Meet, onlajn dejting mrežu samo za profesionalce u industriji mrtvih i kustoškinja je Bartovog muzeja patologije. Prirodno, provodi većinu vremena razgovarajući sa ljudima o konačnosti konačnog. Valentajn se nada da će njene aktivnosti doprineti da ljudi budu spremniji da razgovaraju o smrti, a ne da budu potpuno zgroženi temom. Deo aktivnosti uključuje i cilj da "nekrofiliju učini pristupnijom."

"Veća pristupnost nekrofiliji znači da je posmatramo objektivnije i ohrabrujemo druge da to čine", Valentajn objašnjava. "Ljudi su relativno manje šokirani slučajevima mučenja i ubistava nego idejom da bi nekog mogla da privuče ili ima neku vrstu senzualnog ili intimnog susreta sa smrću. Razgovor o krvavom ubistvu za večerom privući će ljude da se pridruže razgovoru, ali sam pomen nekrofilije će ućutkati čitav sto."

Dok Valentajn ne smatra sebe nekrofilom i ne žudi za mrtvima, njena pisanja pokazuju fascinaciju spojem seksa i smrti, posebno kako se odražava u popularnoj kulturi. Značajan deo istraživanja Valentajnove uključuje i proučavanje stavova prema smrti u nekoj zajednici, te njihovo poreklo i razvoj, i kao takvo, jedno od najvažnijih pitanja koje istražuje je zašto su ljudi i dalje toliko zgroženi konceptom nekrofilije, a opet jurišaju da vide njena različita izdanja u popularnoj kulturi, posebno u adaptacijama onoga što naziva "neo-nekrofilijom", ili odnosima sa živim mrtvacima, poput Sumraka.

"Šta je to u vezi smrti i mrtvih što je toliko zgražavajuće da mi - bar u zapadnom svetu - ne možemo da zamislimo ideju intimnosti sa ljudskim lešom?" pita se ona. "Ispitivala sam ljude zašto je to takav tabu i dobijala iskren odgovor često - da ljudi mogu da zamisle da muče nekog, čak i da im bude rob, ali nikako seks sa mrtvim telom. Pa u čemu je stvar?"

Samo na krajnjim kulturnim granicama možemo da nađemo radove poputNekromantikfilmova Jorga Batgerejta ili Supervertove Varijacija nekrofilije, testamenata trajne privlačnosti prikazivanju seksualnih devijacija vezanih za smrt. "Varijacija nekrofilije" je posebno zanimljiva, kao zbirka vinjeta koje kao da su direktno prepisane iz Agravalove klasifikacije deset stepeni nekrofilije, uz dašak Bataja ili Markiza de Sada.

Čini se da jača i industrija koja romantizuje smrt, naglašavajući detalje od "parfema koji mirišu na mrtvačnice do seksualnih igračaka inspirisanih vampirima i cveća koje izgleda kao kita i miriše kao raspadajuće meso. Možda su to samo pokazatelji trenda popularnosti gotičkog kiča, ali su Hejdenovom fetišu takvi proizvodi samo još privlačniji.

"Postoji fetiš industrija za sve, ako znate gde da potražite", kaže. "Rekao bih da postoji pristojno tržište za proizvode vezane za nekrofiliju. Ali to svakako nisu najčudnije stvari koje možete da nađete danas."

Hejden kaže da je do sada uglavnom zadovoljavao svoje nekrofilne potrebe na druge načine, na primer, pišući poeziju i prozu na osnovu sopstvenih fantazija. Kada se ispostavi da mu to nije dovoljno, uvek je tu internet, posebno Deep Web, na kome se mogu naći brojni sajtovi za ljude koji dele njegovo seksualno interesovanje.

"Pronašao sam sajt samo sa fotografijama lepo obučenih ljudi u kovčezima", kaže. "Bio mi je veoma inspirativan kada sam pokušavao da sredim svoje misli."

Pitanje je, međutim, da li je to zdrav način da se nekrofil isprazni, ili samo pojačava i oživljava želju za seksualnim odnosom sa pravim lešom.

"Nekrofilija može da napreduje od prvog do najvišeg stepena, tako da (industrija koja zadovoljava nekrofilne potrebe) verovatno samo ojačava naviku", kaže Agraval. "Mislim da je najbolji način (da se zadovolje nekrofilne potrebe) javljanje psihijatru ili psihoterapeutu. Postoji čitav niz strategija koje se mogu iskoristiti da im se pomogne."

Hejdenov terapeut mu je u početku predlagao da se pridruži grupi za pomoć ljudima koji pate od različitih parafilija, ali on kaže da mu je to samo pogoršalo anksioznost i zabrinutost koju je osećao zbog svojih želja, tako da je ubrzo prestao da odlazi na sastanke. Najveća podršku za razumevanje sopstvenih tabu želja je dobio od devojke, tvrdi on.

"Ona čita poeziju koju pišem, moje priče koje se bave nekrofilijom, čak mi i šalje pesme ili prozu o toj temi", objašanjava. "Uvek mi govori da to nije nenormalno: ljude privlače različite stvari, a mene, slučajno, privlače leševi."

U definicij nekrofilije u Psychopatiji seksualis, Kraft-Ebing piše da je otvoreno pitanje da li zdrav um može da pokaže nekrofilne tendencije, vredno daljeg istraživanja. Ipak, 150 godina po objavljivanju, čini se da je psihijatrijska zajednica dala odgovor: jasno i glasno "ne."

Ima smisla: istorija bruji od surovih priča o nekrofilnim činovima, i sama stvarnost seksualnog odnosa sa lešom je dovoljna da zgadi većinu ljudi. Ali kako pokazuju Valentajn i ostali, možda postoji i druga strana priče, gde nekrofilija nije nešto čega se treba plašiti ili ignorisati, već treba otvoriti plodne razgovore i ponuditi vredan uvid u pravu prirodu stavova prema seksu, ljubavi, životu i smrti naše kulture.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu