Vreme je da prestanemo sa predstavljanjem mentalne bolesti na društvenim mrežama kao da je to nešto kul

Pretraga na Instagram-u pod parolom #depressed otkriva više od 12 miliona objava. Razvučene između crno-belih slika i gifova uplakanih crtanih filmova, nalaze se fotografije lepih devojaka koje puše i povremenog sedboja prekrivenog tetovažama sa porukama poput „Pomozite mi“ i „ Želim da odem daleko… zauvek.“

Ovi romantizovani prikazi mentalne bolesti su upravo ono što, profesionalac u polju mentalnog zdravlja, Aditi Verma naziva „prelepo mučenje“: mimovana verzija mentalne bolesti koja redukuje anksioznost i depresiju na privremeni osećaj sposoban da bude prikazan kroz mračne edite i pojednostavljeni tekst.

Ovaj trend se pojavio pre više od decenije na Tumblr-u, ali se proširio i na platforme poput Instagram-a. Stranice poput @sadthoughts_1 i @depressionquotes, koji pritom imaju hiljade pratioca, su posvećene isključivo ovom tipu sadržaja. Sa porastom od 71 odsto u dijagnozama mentalnih bolesti, u uzrastu od 18 do 25 godina, u poslednjih 10 godina, trend lažnog predstavljanja doživljaja mentalne bolesti preti da ugrozi več krhko biće sve većeg broja mladih ljudi, više nego ikad.

„Osećam kao da bi trebalo da mogu da se povežem sa ovim slikama, ali jednostavno ne mogu,“ Mason Smajstrla, komedijaš koji pati od anksioznosti, objašnjava. „Osuđivao sam sebe zbog gledanja fotografije, na Instagramu, nečega što je usresređeno na anksioznost, zato što je to bio samo mali pogled na to kako anksioznost izgleda, dok moja anksioznost izgleda potpuno drugačije.“

Dok internet nudi šansu za ljude da sagrade zajednicu oko podeljenih mentalnih borbi kao nikada do sada, ovi romantizovani prikazi se čini da su alarmantno više posvećeni onim „kul“ unutrašnjim previranjima kroz lajkove i pratioce od uzgajanja zajednice. Posebno od kada su neka mentalna oboljenja proglašena dostojna flex-a, a neka ne. Što zapravo može da izoluje one osobe sa manje „popularnim“ poremećajima poput bipolarne granične ličnosti, ili šizofrenije.

„Moja prva pomisao, nakon što mi je rečeno od strane mog psihijatra da proživljavam bipolarne simptome, je bila ’Prokletstvo, ovo čak nije nijedan od onih kul poremećaja,’“Alex, dvadesetogodišnji student, kaže. „Shvatio sam koliko je to uvrnuto zvučalo, podržao, i shvatio da sam to izgovorio zato što se nisam mogao setiti nijednog momenta na Tumblr-u ili bilo gde, gde se bipolarni poremećaj pominjao u bilo kom smislu osim u onom ’luda osoba’.“

Ovaj trend „prelepog mučenja“ iz korena deli mentalna oboljenja na ona koja su „kul“ i na ona koja nisu. Stvarajući tako raskol koji gura mentalna oboljenja koja se smatraju previše tabu za estetska prisvajanja dalje u ponor. Ovo dozvoljava nekima da se pojave, po asocijaciji, više kao Lana Del Rey, čija slika je uvek bila bazirana na održavanju nivoa fizičke lepote kroz narativ o zlostavljanju, suicidalnim idejama, i melanholiji, pre nego neko poput Kanje Vesta čija javna borba sa bipolarnim poremećajem ga je okarakterisala kao „ludog.“

Iako je estetski romantizam, koji zasenjuje odredjene bolesti, nesumnjivo štetan za one koji pate od njih, šta nedostatak estetskog romantizma koji okružuje druge poremećaje kaže o onima koji su opterećeni njime? Da u društvu koje zahteva veće razumevanje i prihvatanje mentalnog zdravlja uopšte, vaša dijagnoza i dalje nije kvalifikovana za digitalni preobražaj 21. veka, koje mnoge već dobijaju. Ove estetike podrazumevaju da posedovanje „kul“ bolesti vam daje inteligenciju, jedinstvenost i glamur. Obrnuta implikacija je da oni koji poseduju „ne-kul“ mentalne bolesti ne samo da nedostaje na ovim poljima, već će nastaviti da upijaju sve što je ostalo od transgresivnog „ludog“ stereotipa.

Što je još važnije, to može sprečiti ljude sa mentalnim bolestima da se ne osećaju validnim u svojim ličnim iskustvima.“ Odgovori koje tražimo od profesionalaca postaju odgovori koje tražimo preko interneta,“ kaže Verma.“Dezinformacija o mentalnom zdravlju može dovesti do toga da osobe zalutaju i ne steknu pravu svest o njihovom konfliktu koji doživljavaju u sebi.“

Približno pre jednog veka, Eli Sigel, autor The Philosophy of Depression, napisao je da, kako bi se depresija i drugi psihijatrijski poremećaji razumeli, realnost obolele osobe „se mora videti.“ Kako kriza mentalnog zdravlja nastavlja da raste, ovo je sve više istina danas. Potrebni su nam prikazi mentalnih bolesti u relanom vremenu, a ne interpretacije koje zahtevaju odobravanje i prisvajanje od strane popularne kulture. Možda neće svako iskustvo izaći u prvi plan, ali nekoliko ličnih stvarnih životnih ilustracija, bilo kakvih mentalnih teškoća, učiniće više da poveže ovu raspadajuću zajednicu, nego što će milion edita tužnih zalazaka ikad moći učiniti.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.