Saša Eliason je proglašen klinički mrtvim, dva puta. Prva smrt ga je zadesila dok je studirao u Švedskoj, kada je izgubio kontrolu nad motorom dok je pokušavao da zakoči i ne zakuca se u radove na putu. Nađen je onesvešćen, ali ekipa hitne pomoći ga je povratila na licu mesta.
A onda, tri meseca kasnije, tokom rehabilitacije, Saša je slučajno preterao sa analgeticima, što mu je oborilo puls na 10 otkucaja u minuti i dovelo do toga da mu respiratorni organi počnu da mu otkazuju. Ali, ponovo je vraćen u život.
Videos by VICE
VICE je razgovarao sa Sašom – koji sada ima 26 godina i studira poslovnu administraciju – o tome kako je to umreti, šta je naučio i u kom pravcu mu je krenuo život posle smrti.
VICE: Hej Saša, jel smrt bolela?
Saša Eliason: Ne, mislim, ne u tom trenutku ili pre njega. Mislim da je trebalo da prođe jedno 24 sata pre nego što sam počeo da osećam bilo kakav bol. Prvi put sam u suštini bio u šoku i nisam osećao nikakav bol, a drugi put je bio zbog lekova protiv bolova, tako da jesam osećao bol, ali ne zbog kliničke smrti, nego onako bol uopšte. Tako da bol nije imamo nikakve veze s umiranjem.
Da li ti je život proleteo pred očima? Šta si video dok si bio mrtav?
Nisam video život pred očima niti sam video Isusa ili neko svetlo na kraju tunela niti bilo šta, u stvari. Nisam video ništa jer nisam zapravo bio tu. Samo sam znao da se nešto dogodilo, i to pošto sam se probudio. BIlo je kao kuntanje ali bez snova. Probudio sam se, znao sam da sam dremnuo, ali nisam znao koliko dugo. Bio sam prilično pogubljen, ali znao sam da se nešto desilo i to je sve. Samo sam znao da je prošlo neko vreme.
Šta je bio najodvratniji deo umiranja, ono, jesi se usrao u gaće ili nešto?
Ne da znam. Siguran sam da se to događa kada si neko vreme mrtav, ali sam prilično siguran da su mi mišići bili napeti još neko vreme pošto sam umro. Ali rehabilitacija je bila zajeban proces, čisto fizički, teška i bolna. Napredak je bio spor, ali može da se postigne. Mentalno je bilo mnogo teže.
Šta ti je prošlo kroz glavu kada su ti rekli da si umro?
Vrteška emocija. Prvo sam mislio da je kul što se to dogodilo. Mislim, očigledno sam preživeo, tako da je prilično kul što mogu da pričam da mi se to dogodilo. Ali, ubrzo pošto mi se to sleglo, bio sam u fazonu, brate, ovo je bilo prilično ozbiljno. To što se dogodilo je baš ozbiljno i moglo je da se završi mnogo gore. I onda počnu te misli da nadiru. Ali sve u svemu, prilično sam pozitivna osoba, tako da nije sve to imalo mnogo uticaja na mene.
Kako ti se promenio odnos prema religije od tada, da li misliš da imaš anđela čuvara?
Nikad nisam verovato u boga ili nešto slično. VIše sam otvoren za ideju da nije moguće ništa dokazati, jer mislim da je prilično glupo tvrditi da znaš da li nešto postoji ili ne. Tako da ne verujem da postoji bog, ili viša sila, ili život posle smrti.
Vidim to više kao nešto što se prosto dogodilo i pokušavam da pronađem za sebe neki rezon iza toga. Sigurno da ako kreneš s idejom da je to bio anđeo čuvar koji me spasao i da zato nisam umro, onda moraš i da se zapitaš – ako postoji viša sila zašto me je onda uopšte pustila da padnem s motora? Tako da izbegavam tu vrstu razmišljanja.
Kakav ti je odnos prema smrti sada kada si je dvaput preživeo?
Definitivno je bilo prilično teško na početku. Morao sam da prođem kroz godinu dana prilično intenzivne rehabilitacije, a posle toga sam sebe rehabilitovao, pokušavajući da se vratim nazad normalnom životu. Tako da je i to bilo teško. Ali sad kad se već desilo, zahvalan sam što se desilo. Definitivno me nateralo da puno odrastem, i to brzo. Moj odnos prema nezgodi je sada veoma pozitivan, kao i odnos prema smrti uopšte. Ne plašim se smrti, ne želim da umrem, ali ako se desi, desi se.
A s druge strane, da li na život sada gledaš drugačije?
Bio sam prilično oprezan i išao sam samo na kalkulisan rizik. Plašio sam se visina, ali sada se verem po krovovima i svuda, tako da bih rekao da je moje iskustvo sa smrću verovatno imalo tu nekog uticaja. Kada sam negde visoko, nije mi to više strašno jer ništa se ne dogodi kada umreš, tako da ništa loše ne može da ti se dogodi ni kada si visoko.
Definitivno sada više živim u trenutku. Ako želim nešto da uradim, uradim to, dok sam ranije uvek pokušavao prvo da poređam sve za i protiv, pa na kraju ništa ne bih ni uradio. Sada radim mnogo više stvari koje želim.
Kako ljudi reaguju kada ima kažeš da si dvaput umro?
Zavisi od osobe. Zavisi da li su religiozni ili više cene logiku. Ljudi koji logički razmišljaju se zapitaju kako je to moglo da se desi, kada sam sada živ. Uglavnom pitaju nešto u fazonu: „kako možeš da tvrdiš da si bio mrtav?“ i slično.
Ali kada pričam s religioznim ljudima, to bude mač s dve oštrice. Ili pokušaju da to objasne na pozitivan način i kažu da bih, da sam verovao u boga, video svetlo i našao oprost. Ali ima i ljudi koji se naljute i kažu mi da nisam video ništa zato što sam bio u najdubljem krugu pakla, prosto zato što ne verujem u boga. Dobijam puno takvih poruka onlajn. Mislim, kapiram to. Meni takvo razmišljanje dosta liči na tribalizam – kada svakog ko nije u tvojoj grupi shvataš kao neprijatelja. Mislim da to prilično dobro objašnjava njihovo ponašanje.
Tvrda priča. Da li ljudi stvarno toliko iznose svoja mišljenja o tome što si doživeo?
Dosta toga sam prošao. Okačio sam članak na Redditu i onda uzeo da čitam komentare, ili su ljudi govorili loše o meni ili su me branili. A ja kažem ljudima – nemojte da namećete svoje mišljenje drugima.
Konačno, da li misliš da ima života posle smrti?
Za mene nije bilo ničeg, samo tama. Zato je neko moje mišljenje da treba odabrati da veruješ u ono što će učiniti da bolje živiš život. Nema poente u tome da pokušaš da odrediš ko je u pravu a ko nije, zato što mislim da nikad nećemo zanti. Ne gubite vreme pokušavajući da nađete odgovore na pitanja o zagrobnom životu, bolje prosto živite svoj život. Sve što treba da uradite jeste da prihvatite da je smrt deo života: i onda ćete shvatiti da nije ništa čega bi se trebalo plašiti.
Članak je prvobitno objavljen na VICE AU.
