U vreme kada već bake, tetke i strine počinju da koriste Viber i Whatsapp ne samo za slanje poruka, već šalju i smajlije i stikere, legitimno je pitanje ko još koristi samo plakate za reklamiranje.

Ovaj oglas se mesecima pojavljuje po Beogradu. Na oglasu nema broja telefona, nema internet strane. Samo adresa i poziv da se samo tog datuma otkupljuje kosa određene dužine. Informacije o dotičnom salonu nisam uspela da nađem nigde na internetu, pa sam se uputila pravo tamo.

Ko god otkupljuje kosu, zakazao je sastanak sa potencijalnim mušterijama baš na dan i u vreme Putinovog dolaska i vojne parade. Nisam razumela taj biznis potez, pola Beograda bilo je zatvoreno za saobraćaj.

Salon „Kruz“ je lako pronaći, iako je na oglasu delovalo da će vam trebati veštine snalaženja u prostoru klase A. Tamo upoznajem Dragana, vlasnika salona. Smoren i sam sedi pred vratima. Prvo sam pomislila da je neka greška, ili da je reklama za otkup kose neki vapaj da privuče mušterije, jer je salon, bar spolja, delovao oronulo i davno zaboravljeno.

Na moje da sam novinar, imam utisak da će me gađati makazama za šišanje, ali me je ipak saslušao do kraja. Kad je pristao da porazgovaramo i skuvao mi kafu, ispričao mi je da on nema ništa sa oglasom, da zna da ga lepe po mestima na kojima to nije dozvoljeno i da se za to može platiti velika kazna, ali otkup kose, kaže, nije njegov biznis. On samo iznajmljuje salon nekom tipu. Ukraljincu iz Donjecka.

Jedva sam čekala da ga upoznam, ali mi je Dragan rekao da sumnja da će Ukrajinac hteti da priča sa mnom.

Dok čekamo Sergeja, kako mi kaže da se Ukrajinac predstavlja, Dragan mi priča svoju životnu priču. Nekada vlasnik nekoliko frizerskih salona u Loznici, sa više od dvadesetoro ljudi „na plati“, pobegao je iz Loznice kada više nije imao do 250 mušterija na dan i otvorio ovaj salon. Dok oboje buljimo u grafit na zgradi prekoputa salona, na kome piše „Živeo Tito“, kaže mi da Ukrajicu salon danas iznajmnjuje za dvadeset pet evra dnevno.

Salon nije izgledao reprezentativno spolja, unutra – deluje je kao klasičan lokal iz kraja, na kome nećeš sresti nikog poznatog sa keratinom na glavi, ali ćeš šišanje platiti 300 dinara, skuvaće ti kafu i ispri;ati najnoviji lokalni trač.

Onda je stigao Sergej, a za njim i prve mušterije.

Sergej mi je odmah na mešavini srpskog i ruskog stavio do znanja da nema šanse da ga fotkam.

– Ne dobar marketing, ne dobar marketing – ponavljao mi je.

Kako je čitava politika ovog mesta delovala naopako, kontala sam da čovek verovatno zna šta radi. Nisam se prevarila.

Kad smo sa malog TV-a u salonu, na kome je Dragan pustio prenos vojne parade, čuli da Putin svakog trenutka treba da sleti, u salon je ušla prva mušterija.

I sama frizerka, Ruža je donela punu kesu prirodne kose, koju je nervozno izvadila iz kese. Sergej je kosu procenio brzo, dve kike je odmah vratio u kesu, farbanu kosu ne otkupljuje. Ostale tri je izmerio metrom i stavio na vagu. Svi su nervozno gledali u Sergeja, a onda se Ruža sa olakšanjem nasmejala kada je čula cenu – 7500 dinara.

Čuvala je kosu svojih mušterija, pa kaže, zašto da stoji.

Dok smo čekali sledeću mušteriju, a Sergej i Dragan tukli po drugom pivu, Sergej pristaje da priča sa mnom.

– Nema kosa u Ukrajinu, zato dođem ovde – smeje se.

Kosu otkupljuje za „neku firmu“ i mesečno zaradi od 500 do 1,000 dolara. To je malo jer se u Donjecku grozno živi. Do Srbije dolazi kolima i to putovanje traje oko dva dana.

Na Draganovu prozivku da mu je predsednik upravo sleteo u Beograd, repetirao je imaginarnu pušku u rukama, uperio je ka malom TV-u i „Bum“.

– Nije to moj predsednik – kaže.

Sledeće dve mušterije su za svoju kosu dobile znatno manje. Baba Radojka, koja je sa 83 godine prešla dug put, jer su trole stale zbog parade, dobila je svega hiljadu dinara. Sledeća baka koja je ušla u salon dobila je 700. Obe su izašle iz salona sa osmehom.

– Nema paričke ovde. Ljudi prodaju sve, kaže mi Sergej dok trpa kosu u plastičnu kesu.

Gde ta kosa ide i za šta se koristi, Sergej kaže da ne zna. A ljudi koji su do tada ušli u salon mi kažu da ih to preterano i ne zanima.

Ono što bi moglo da ih zanima je da se, zavisno od salona, prirodna, netretirana ljudska kosa duža od 40 centimetara u Beogradu obično otkupljuje po ceni od 200 evra pa na gore. Kasnije se koristi za izradu perika, umetaka i slično. Na Zapadu, perika i ekstenzije od ljudske kose, koje je u Velikoj Britaniji proslavila Viktorija Bekam, koštaju mnogo više od par stotina evra. Zanimljivo je i da Zavod za statistiku već nekoliko godina unazad objavljuje podatak da Srbija godišnje uvozi, dakle, kupuje iz inostranstva, oko 200 kilograma ljudske kose.

Kada mi je postalo jasno zašto se Sergej oglašava samo preko plakata, u salon je ušla 24-godišnja Mina. Odbila je Sergejevu ponudu da maminu dugu kiku proda za četiri hiljade.

– Mama skuplja pare za neko putovanje, pa me je poslala da prodam kiku. Ali ovo je smešno, na drugom mestu su mi nudili sedam hiljada – kaže Mina.

Pitam Dragana i Sergeja da li im ljudi nekada traže više para od ovoga što Sergej nudi.

– Ima svakakvih. Ne dolaze nama samo babe, ubeđuje me Dragan. – Bila je neka go-go igračica sa kosom do dupeta, tražila Sergeju 1,000 eura. Mlati gluposti, kao što mlati dupetom po klubovima.

Negde oko pola tri, u salon je ušla poslednja mušterija tog dana. Jedini muškarac koji je doneo kosu za prodaju, bio je roker Igor. Rep koji je nekad ponosno kaže nosio i negovao AD kapima, belancima i redovnim šišanjem, prodao je Sergeju za hiljadu dinara.

– Nije mi cena ok, ali kad sam već doš’o, ajde. Ja sam ko Samson, čuvao sam svoju snagu nisam hteo nikome da je dam. Ali vremenom sam bio u fazonu, ‘ajde nekome da je prenesem. Nadam se samo da neće od nje napraviti neku hemikaliju, da njome truju ljude. Kosa je rožnata tvorevina, važno je kod nas pagana da vam neko ne uzme nokte ili kosu pa da sa njom radi crnu magiju. Mi smo pagani, moraš o svemu da razmišljaš. Ali ja ne verujem u te stvari na daljinu.

Sergej nije bio zadovoljan današnjim ulovom. Malo ljudi je, kaže, došlo. Putinova poseta i kiša mu nisu išla na ruku. Polupraznu kesu sa otkupljenom kosom je spakovao i spremio se za naredni dan. Čekala su ga gostovanja u salonima u Požarevcu i Smederevskoj Palanci. Planira da se spusti sve do Niša.