Kad moraš da napustiš dom: Migranti smo danas svi

Kako nazvati ljude koji napuste domovinu u potrazi za mirnijim i kvalitetnijim životom? Nekada je bilo jednostavnije: oni koji su oružjem i borbama prisiljeni da napuste dom su izbeglice, dok su oni koji odlaze od kuće usled loših ekonomskih uslova, migranti. A onda je gospođa politika dublje umešala prste, kao što se to uvek dešava: rat mora da bude mnogo krvav i surov, svakodnevno na naslovnicama širom sveta, da bi ljudima proteranim iz sopstvenih domova bilo dozvoljeno da se zovu izbeglicama. Svi ostali, od onih u čijim se zemljama ne puca baš svakog dana, do onih koji nemaju skoro nikakvih mogućnosti da zarade za pristojan život, ugurani su u kategoriju migranata.

Sve fotografije: Lazara Marinković

Danas, 18. decembra, obeležava se njihov dan, Međunarodni dan migranata. Političari će reći da je migracija nekada korisna stvar, ali da mora da bude ograničena u brojkama koje jedna zemlja može da primi. Mi ostali, koji ne živimo od političarenja, pravimo se da razumemo, suočeni sa brojkama, izrazima poput recesija, deficit, tržište i kriza, ali uglavnom ne shvatamo zašto ne možemo da se oprobamo na nekom drugom mestu. Kući uvek možeš da se vratiš, ma koliko bilo loše, nesigurno ili nebezbedno.

Kada bi svi migranti na svetu – preciznije, svi oni koji žive u zemlji u kojoj se nisu rodili – naseljavali jednu državu na planeti, ona bi bila peta najveća od ovih postojećih dvestotinak, sa oko 244 miliona stanovnika. Ili 3.3 odsto svih nas koji živimo na planeti Zemlji. Brojke su verovatno i veće, jer matematički surova statistika ume i da pogreši, ali svejedno, i ovako bi to bila zemlja tik iza najnaseljenijih. Ako bismo dodali i broj ljudi izbeglih zbog nasilja, rata i progona, njih oko 16 miliona prema podacima iz 2015, demografija planete izgledala bi veoma drugačije.

Srbija je već skoro dve godine jedna od stanica na putu i izbeglica i migranata.Prema podacima Komesarijata za izbeglice i migracije Srbije, više od 900,000 migranata je prošlo kroz Srbiju od izbijanja takozvane „migrantske krize“. Njih 5,500 je smešteno u prihvatnim centrima u zemlji, u kojima čekaju da im se odobri pravo da ostanu u Srbiji (manje) ili odu u drugu zemlju (mnogo, mnogo više) u kojoj će, kako se nadaju, živeti makar malo sigurnije nego u domovini. Kao i uvek, oni koji nisu političari daju sve od sebe da, makar na tren, ovim ljudima olakšaju tragičan put ka, naizgled, boljem. Hiljade ljudi odvaja novac koji jedva da ima, hranu i odeću, vreme i znanje da pomogne, počev od davanja časova jezika do pružanja osnovne pomoći. Skoro bez podrške institucija, ograničenih zakonima, pravilima i brojkama, u svakom trenutku spremnih da zaustave samoorganizovanu pomoć zarad „viših“ ciljeva, poput ulepšavanja beogradskih parkova.

Ostavimo im pravila i brojke. Na sopstvenoj koži smo osetili šta znači biti izbeglica, i zato nećemo praviti jezičku i pravnu razliku oko naziva za ljude koji proživljavaju tragediju i nesreću. Nastavićemo da pomažemo i migrantima i izbeglicama, sa ili bez podrške države. Bar se nadam da će biti tako i u godini koja dolazi za desetak dana, a za koju nam proriču da će biti još gora i teža nego ova što odlazi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu