Najbolje je da danas svi samo pustimo “Nebesku udicu“

Danas 9. februara, preminuo je, slobodno mogu reći, najvoljeniji srpski glumac mlađe generacije Nebojša Glogovac. Naši mediji, naše društvene mreže, naše kancelarije, naš komšiluk – sve će preplaviti vest o njegovom odlasku, kao i tuga koju ta vest nosi sa sobom. Ta tuga će nas ujediniti, kao što nas je 2000. u vidanju rana ujedinio film „Nebeska udica“.

Odrastao u svešteničkoj porodici Milovana i Milene Glogovac, Nebojša prvo upisuje studije psihologije na Filozofskom fakultetu, koje napušta da bi upisao glumu na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Vladimira Jevtovića. Tada nije mogao to da zna, ali odlukom da se oproba u glumi ispisao je istoriju srpskog filma i pozorišta.

Pojavio se u svim delima koja su se trudila da uhvate istinu o nama na tragičan („Ubistvo sa predoumišljajem“, „Bure baruta“, „Normalni ljudi“, „Hadersfild“, „Kenjac“, „Enklava“ „Ustav republike hrvatske“, ) ili komičan („Munje“, „Kad porastem biću kengur“, „Žena sa slomljenim nosem“), ali iznad svega autentičan način.

Nemoguće je spomenuti sve njegove uloge, ali njegovu i našu razvojnu liniju možemo mapirati kroz listu najznačajnijih ostvarenja. Nakon početaka u “Boljem životu“ kome se evo i dan danas nadamo, sve nas je ostavio bez daha u “Ubistvu sa predumišljajem“ i tu već možemo videti obrise lika malog čoveka koji u više nego mutnim vremenima samo pokušava da uradi pravu stvar. Kroz ulogu Mladena u “Klopki“ taj lik je evoluirao zajedno sa njim i vremenima koja su se promenila.

Ali ako po nekom filmu treba da ga pamtimo i zbog njega i zbog nas samih – to je onda „Nebeska udica“! Taj film je istorija, i to ona koja će prerasti u mit i legendu. To je film o nama, snimljen za nas. U njemu je Nebojša ultimativni heroj čije nam dobroćudno lice dopušta da u njega upisujemo sve naše nade i strahove. Ni jednog trenutka nam veštim glumačkim izrazom ne daje da skliznemo u patetiku. Njegov lik je jednostavan čovek koji zna da je pravio greške u životu. I on želi samo jedno – najbolje za svoga sina za koga se nada da će ga pamtiti kao osobu koja mu iz te razjebane Jugoslavije nije ostavio samo haos i loše stvari. I nije, ostavio nam je lepotu igre – glumačke, košarkaške, ljudske.

„Kažu da svaka priča traži svoje reči. Za svoju priču ja ih dugo nisam našao. Ona je počela kada su reči prestale“, kaže narator u „Nebeskoj udici“. Zato mislim da je najbolje da se danas odreknemo suvišnih reči, pustimo plej, i zahvalno, najzahvalnije moguće – uživamo u igri.