Ljudi su površni. Većina se loži na fizički izgled, na melodiju u refrenu, na naslove, na korice, na šare na pakovanju, na pogled sa terase, na karoseriju auta ili na masku telefona. Sve te stvari jesu lepe, ali one ne predstavljaju ama baš ništa ako se ne zagrebe po površini. A na reč „grebanje“ ista ta većina najčešće ima asocijacije meterijalne ili lutrijske prirode.

Ljudi su samoživi. Bacaju đubre kroz prozor, ostavljaju auto na sred ulice sa upaljena četiri žmigavca, pričaju na koncertima, otvore prozore i glasno slušaju Kosheen i Neverne bebe, plivaju po širini bazena, a neki vode decu u poštu da bi preskočili red.

Nije da su svi baš takvi, ali ovih drugih je toliko malo da imam brojeve njihovih telefona i tačno znam gde žive. Ta manjina koja grebe ispod površine i koja je svesna da četiri žmigavca neće učiniti njihovo vozilo nevidljivim, zapravo je jedini razlog zbog kog ustajem iz kreveta i onda kad mi se to ne radi.

Foto via Flickr user Aube Insanite

Postoji jedna onlajn izreka koja mi je neizmerno draga: „volim međede zato što jedu ljude“. Ipak, među međedima ima i biljojeda, onih koji tamane ribu, a neki su tolike dobrice da im se srce stegne i dok brste neko drvo. Za razliku od njih, noć nema taj problem. Ona jede sve, bez pardona. I biljke, i ljude, i ribe, i ulice…sve.

Kada kažem noć, mislim na vreme između ponoći i pet ujutru. Sticajem okolnosti, gotovo cele dvadesete i dobar deo svojih tridesetih, taj period sam proveo budan. Nekada sam imao poslove sa noćnim smenama, nekada sam radio od kuće i sam organizovao svoje vreme, a najveći deo tih godina bio sam besposlen. Bez obzira na okolnost, uvek sam bio i ostao zaljubljen u noćni mir.

Foto via Flickr user Ivan Aleksić

Kao neko kome uz one „grebatore po površini“ smisao života čini možda samo još muzika, odgovorno tvrdim da su neke melodije stvorene samo za noć. Ako sam Kind of Blue Majlsa Dejvisa preslušao 7.000 puta, 6.969 bilo je u periodu između ponoći i pet ujutru. Ne prođe nijedan decembar, da bar jedno svitanje ne dočekam uz Koenovu Famous Blue Raincoat. Gymnopedie Erika Satija nikada ne zvuči tako dobro kao sredinom avgusta u 4:15 ujutru dok se zavese sporo njišu na letnjem vetru.

Prilično nezapažena pesma iz opusa Nika Kejva Slowly Goes the Night mi je jedna od tri njegove omiljene, samo zato što mi je bila saundtrak za mnoge besane noći tokom kojih sam patio za jednom plavom, koja je od Nika znala samo Where the Wild Roses Grow.

Još uvek imam običaj da noću slušam naslovnu temu sa poslednje ploče grupe Morphine The Night, pitajući se preko kojih još granica noći bi otišao Mark Sendmen da je ostao živ i koliko često na njega pomisli Lajla iz te pesme.

Svaki put kad čujem nežnu Rainbow Babe benda Luna, u nozdrvama bukvalno osetim miris noći i hedonizma.

Inače, omot tog Luninog albuma Rendezvous, što bi rekao Bata Stojković u „Varljivom letu“, prosto prožima smisao same noći. Na jednoj strani je prigušeno svetlo lampe koje odiše toplim domom, na drugoj slika sa divljim konjima u galopu, a pored stoji ona, obučena samo u crni donji veš, sa cigaretom u ruci. Toplina, ušuškanost, nemir, hedonizam i porok. Esencija noći na jednom omotu.

Poput nekog velikog crnog kaputa sa kapuljačom, noć me sakrije od gomile smarača i dozvoli mi da se raskomotim, razbaškarim, da ja budem ja sto posto. Takvo utočište često u meni probudi želju za pisanjem, stoga nije čudno što sam najveći broj pesama i priča, napisao baš u gluvo doba. Tako sam na primer za Politikin zabavnik napisao preko 150 tekstova, od kojih je više od 100 nastalo iza ponoći. Evo i sada dok ovo pišem, sat pokazuje pola jedan.

Ipak, nisam baš uvek bio kreativan noću. Tokom devedesetih, dok sam bio mlad i lud, svašta mi je padalo na pamet. Dok sam bio srednjoškolac, imao sam čudan običaj da malo pre svitanja telefonom zovem Japan, Ameriku, Australiju, Kinu ili Brazil. Našao bih pozivni broj za zemlju i za glavni grad, dok sam preostale cifre ukucavao nasumično. Kod nas je bila noć, ali sam znao da je kod njih dan ili bar veče, te da ih sigurno ne budim. Nakon što mi se neko javi i nakon par sekundi njegovog „alo/hola/si/đun-gan-ming“ spuštao sam slušalicu. Samo sam jednom u Njujorku tražio Džordža, ali mi je lik besno odgovorio „you have wrong number, dammit“. Kako su razgovori uvek trajali po nekoliko sekundi, a i raspoređivao sam ih u periodu od po nekoliko meseci, to se nikad nije odrazilo na telefonski račun. Zašto sam dovraga to radio?

Foto via Flickr user Antti T. Nissenen

Tada su po Srbiji mobilisali ljude, radnje su bile prazne, plate su iznosile par maraka, tukla nas je policija, nisam pravio razliku između fizike, hemije i matematike i osećao sam kako se bukvalno ni za šta ne pitam. Ti nasumični telefonski pozivi bili su moj način da utičem na mikro dešavanja na planeti. Možda sam baš ja prekinuo Japanca dok je gledao film koji nikad neće doći u naše bioskope – ja, nebitno derle iz Srbije kome je Sloba po 4. put ukinuo omiljenu radio stanicu. Možda sam baš ja prekinuo onog lika iz Njujorka dok je vodio ljubav sa devojkom i očekivao važan poziv sa posla…Šta god da sam mu uradio saznao sam dve stvari: da je popizdeo i da se ne zove Džordž.

Sama činjenica da sam tih godina imao direktan kontakt sa nekim van Srbije, da sam mogao na mikroplanu i u milisekundama da imam nekakav uticaj na tok njegovog dana, pa makar to bilo i na taj tupavi i detinjasti način, učinilo je da se za jednu mrvicu osećam važnije. Sada mi je sve to smešno i pomalo tužno, ali kada sam imao 15 godina stvarno mi je to bilo bitno.

Kada već pominjem noći iz devedesetih, jednu nikada neću zaboraviti. Vraćao sam se iz grada, bilo je nešto iza dva. Niz moju ulicu su se spuštala dva tipa koja su gurala automobilske gume. Bili su nespretni, ulica strma, gume su padale i ponudio sam im pomoć. Prihvatili su i zamolili me da jednu gumu odguram do kraja ulice. Pitali su me kako je bilo u gradu, ima li gužve, jesam li smuvao nešto. Kada smo se spustili, uljudno su mi se zahvalili, rukovali smo se i ja sam krenuo kući razmišljajući da li tu noć da zovem Novi Zeland ili Čile.

Kada sam ustao sutra ujutru, ćale mi je nervozno saopštio da su nam sa keca ukrali gume. Nakon što sam mu bojažljivo rekao da sam zapravo ja pomogao lopovima, ostatak jutra sam proveo objašnjavajući mu kako nisam nikada uočavao karakter i individualnost naših guma, te da prekine da me guši pitanjima kako nisam provalio da su naše.

Foto via Flickr user Martin Lopatka

To je bilo vreme kada smo svi bili siromašni i besperspektivni, kada su svirali Blur, kada su Oružjem protivu otmičara mažnjavali rifove grupe Buffalo Tom, kada je Mjehur imao radijsku emisiju i kada su filmovi Darka Bajića punili bioskope. Sticajem okolnosti, Blur će u aprilu objaviti novi album (koji je snimljen tokom noćnih džemovanja u studiju u Hong Kongu), Oružjem protivu otmičara ponovo sviraju iako sem gitariste niko iz originalne postave nije tu, Mjehur je na mreži, a film Darka Bajića je opet hit. Zanimljivo je da sam pre neki dan na vestima čuo da opet kradu gume.

Kako su se moje duge noći ređale u nizu, često sam se pitao da li je još neko budan tako često. Tako sam razvio običaj da posmatram prozore u zgradi preko puta. Vremenom, skapirao sam gde se nalaze potencijalne noćobdije. Bio je to jedan prozor na rubu zgrade, u kom je sijala lampa do 5 ujutru gotovo svake noći, kao i jedan prozor u prizemlju, iza čijih zavesa se uvek videlo crveno svetlo. Taj stan sa ruba zgrade je imao divnu lampu, svetlo prigušeno taman onako kako ja volim, a za ovog iz prizemlja nisam bio siguran da li razvija film sa foto aprata, non stop vodi ljubav ili samo voli crveno. I pitao sam se da li su možda u nekom od tih stanova devojke i da li su usamljene kao ja. I da li su lepe. Mada, skoro sam siguran da su tamo bili tipovi koji su se pitali da li iza mojih zavesa, koju svake noći osvetljava žuti abažur, živi neka slatka devojka. To nikada nismo saznali.

Mogućnost da mnoge noći provodim budan, davala mi je osećaj slobode. Pogovotu onda kada je bila zima, kada je minus, napolju sviće i gledam namrgođene ljude kako hitaju na prvi jutarnji bus, dok im vetar lomi ionako polomljene kišobrane, a ja u boksericama iz tople sobe pušim poslednju cigaretu pre spavanja, dok me u kasetofonu čeka neki ambijentalni album Harolda Bada. Mislio sam da sam slobodniji od njih jer sam sebi određujem kada ležem i kada ustajem. Ali kada po podne odem u prodavnicu, na delikatesu čekam da usluže njih troje koji kupuju pečenice i praške šunke, dok ja uzimam 100g pilećeg parizera. Tako sam jednom baš u tom redu provalio komšiju koji je hitao pre neko jutro na bus. Čekao sam ga 10 minuta da kupi svo meso ovog sveta. Pakujući svoj parizer u kesu, skapirao sam da zapravo nisam nimalo slobodniji od njega. Možda sam mogao da spavam duže i da mirišem noć, ali to sa slobodom nema nikakve veze.

Foto via Flickr user David Holt

Danas mene klinci, iz čijih džepova karirane košulje vire velike rizle, čekaju da obavim kupovinu na delikatesu. To valjda ima veze i sa tim što ovaj tekst privodim kraju u 1 posle ponoći, a ne u 4, odnosno sa činjenicom da kada se sunce rađa ne idem u krevet, već iz njega izlazim.

Iako su životne okolnosti drugačije, neke stvari se nikada neće promeniti. Većina će uvek biti površna, ja ću nastaviti da zivkam one „što teraju mak na konac“ iz mog telefonskog imenika, a noć nikada neće prestati da me očarava. Uvek će mi biti važna tišina u kojoj ću moći da čujem sopstvene misli, uvek ću želeti budem ušuškan, spokojan, dobar, nevaljao i pomalo poročan. A sve to se ne može preko dana.

Bez obzira na to da li u datom trenutku imam vremena da uživam u njoj, znam da noć neće nigde otići, na sreću. A po svemu sudeći, neću ni ja, nažalost.