Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u javnosti je gotovo svaki dan. Njegove reči i izjave oblikuju javni razgovor na skoro pa svaku temu u društvu, a u poslednje vreme akcenat je na pitanju Kosova, koje je u centru svakog njegovog javnog obraćanja.

„Ciklus vesti“ u Srbiji funkcioniše ovako: predsednik prilikom neke posete u toku svog radnog dana održi improvizovanu konferenciju za štampu (gotovo svaka počinje tako što on prisutne novinare pita „da li su spremni“ a završava se tako što i on i svi prisutni pokušavaju da se ne sapletu o kablove koji su svuda po zemlji);

TV Pink uglavnom uživo prenosi to obraćanje, a mediji naprave nekoliko vesti – sa izuzetkom N1 i Al-Džazire, izgleda da svi urednici imaju slične senzibilitete jer su vesti gotovo uvek iste – na to onda reaguju predsednikove stranačke kolege, politički protivnici i javnost generalno, a onda sutradan, prilikom sledeće improvizovane presice, predsednik prvo odgovori na reakcije, onda pruži analizu svojih reči, dodatno rafinira talking point koji je već izneo, pa onda da materijal od kojih se prave nove vesti, i ceo ciklus se iznova ponavlja.

Predsednik je ovom praksom stvorio medijski ekosistem u kome istovremeno igra nekoliko uloga: državni je zvaničnik koji javnost upućuje u rad države, onda je politički akter koji redovno koristi svaku pres-konferenciju da priča o svojim političkim protivnicima i komentariše njihove postupke, ali je i nešto nalik političkom analitičaru koji koristi svaku priliku da javnosti objasni i rad državnih zvaničnika i opozicije i šire političke situacije. Istovremeno i stvara i komentariše politički život, u kome je on glavni akter i glavni tumač stvarnosti. Sve podseća na film Inception, samo što predsednik igra sve uloge u filmu i svi snovi su o Kosovu i opoziciji.

Dijalektika govora i „KZŠ“

25. jula je predsednik razdragano i veselo govorio o budućoj fabrici kompanije Forver u Čačku za koju je tog dana postavljao kamen temeljac. Generalno, predsednik veoma uživa u otvaranju fabrika i postavljanju kamena temeljaca, jer njima ilustruje uspešnost vladavine njega i SNS:

Grad po grad podižemo. Hiljadu ljudi koje će ovde da rade neće samo da obezbede egzistenciju za svojih hiljadu porodica već će to značiti boljitak za Čačak, to će značiti mnogo novih puteva, nove bioskope, pozorišta, šetališta, parkove za Čačane. I neće značiti samo za Čačak, već će značiti za ceo moravički okrug: i za Gornji Milanovac, i za Lučane i za Ivanjicu. Za sva okolna mesta.

Međutim, govor je samo setap za seriju pančlajnova koji se iznose u obraćanju medijima. Prvih nekoliko pitanja je bilo o temi, o fabrici, o radnim mestima, o budućim planovima, o BDP i njegovom rastu, o planovima za izgradnju nacionalnog stadiona i obnovu drugih stadiona nakon čega je predsednik rekao da Srbija planira da se kandiduje da organizuje neka velika fudbalska takmičenja, što je izgledalo kao ideja inspirisana Svetskim prvenstvom u Rusiji.

Ranije tog dana, episkop raško-prizrenski Teodosije poslao je javno pismo u kome je kiritikovao ideju podele i etnički čistih teritorija, predsednik Vučić je na to pismo odgovorio u gotovo svakom javnom obraćanju od tada do danas. I na tom primeru najbolje se vidi kako se kroz ponovno usavršavanje izjava oblikuje javni dijalog. Glavna tema predsednikovih reči o Kosovu je normalizacija odnosa između Prištine i Beograda. Doduše, malo konkretnih stvari kaže o tome. Ovo je donekle razumljivo jer pregovori traju, ali baš tu se vidi predsednikova sklonost da menja uloge. Što se tiče državnih poslova o kojima obaveštava javnost, sve se po pitanju Kosova svodi na mnogobrojne varijacije na temu radimo sve što je u našoj moći da učinimo sve što možemo. Ono što zauzima najveći deo vremena kada priča o Kosovu su druge dve uloge – političara i analitičara – kroz koje tumači, objašnjava i komentariše situaciju oko Kosova.

Pismo episkopa mu je poslužilo kao savršena odskočna daska da objasni građanima sve probleme sa kojima se suočava. Nijednog trenutka nije pomenuo Teodosija po imenu, već je uvek koristio „on/oni“ i tako po potrebi širio priču na sve druge protivnike njegovoj politici. Sa jedne strane je direktno napao pismo:

„Nećete etničke granice? Nećete razgraničenje sa Albancima? Pa nema problema, kažite ljudima da se spremimo onda za Vranje za jedno 40, 50 godina. Kažite to ljudima, što to ne kažete narodu našem?“

U narednim danima je predsednik promenio predviđanje na „za 20 godina“. Takođe, ovde je prvi put lansirao tezu koju je nastavio da ponavlja u narednih nekoliko dana, da je od stranih službi u Beogradu dobio istu argumentaciju, „od reči do reči“ i uporedio takav odnos prema Kosovu „koje imaju neki“, kao licemerno i „pilatovsko pranje ruku“:

„Svim tim što pilatovski i licemerno peru ruke, imaću dovoljno hrabrosti da makar sam u Srbiji bio, makar jedini ostao, svima u lice da pokažem kakvi su prevaranti, lažovi i da im pokažem šta mi je tačno dostavljao šef jedne zapadno-evropske službe, isti tekst kakav mi oni pišu svaki dan, a znam koliko ne želi dobra Srbiji i srpskom narodu.“

Onda je predsednik okrenuo stvar na drugu stranu po pitanju briselskih pregovora:

Mi danas gotovo nikakve šanse nemamo gotovo ništa da dobijemo. Za ono malo što se borimo, ako neko hoće da kaže ni to nam ne treba, ni to nemojte da uzmete, pa nema problema. Ja vam sad kažem, za 20 godina izgubićemo sve, nećemo da imamo ništa. A to što se svi pravite gluvi, ćoravi, slepi kod očiju, pa nastvite sa tim. Svi budite licemeri, svi budite licemeri u državi Srbiji, svi moji politički protivnici, svi koji ste tobož zabrinuti, nezabrinuti…Nastavite sa tim, sa tom politikom. Hoćete da me srušite? Srušite me. Meni će savest da ostane čista.

Ovo je jedan od potcenjenih političkih kvaliteta predsednika Vučića. U roku od nekoliko minuta i nekoliko izjava, on se „pokrio sa svih strana“. Prvo je napao one koji se protive njegovoj strategiji. Onda je to okrenuo u pravcu „i to što pokušavamo, od toga verovatno neće biti ništa“, ali, sa treće strane „šta god da dobijemo, to je dobro, jer sad nemamo ništa.“ Dakle svako ko ga kritikuje ima zle namere, njegove namere su čiste i iskrene i pokušava da izvuče najviše za Srbiju, a svestan je da ne može mnogo da dobije, ali šta god da dobije, to je bolje od trenutnog stanja.

Pritom, nijednog trenutka predsednik ovde nije rekao šta je to što on pokušava da dobije, tako da mi ne znamo šta je prostor unutar koga se ovi pregovori dešavaju.

Na sve ovo treba dodati da se cela konferencija za štampu dešavala na svečanosti povodom početka građenja fabrike koja će doneti nova radna mesta. Tako da celokupan video funkcioniše kao dijalektička vežba. Govor je teza: ovo mi radimo za Srbiju (otvaramo fabriku). „KZŠ“
je antiteza: „Ovako naši protivnici rade da unište nas koji radimo za Srbiju i „mi se borimo za bilo šta od Kosova dok nam rade o glavi.“ Sinteza se dešava u glavama gledalaca.

Narativ o Kosovu

Pored navedenih, svakodnevnih „crtica o Kosovu“, predsednik povremeno koristi neko obraćanje da bi ispričao širu, kompleksniju, veću priču o Kosovu. Ni tu on ne govori o svom predlogu, ali intervjue, pre svega na Pinku, gde povremeno gostuje u jutarnjem programu kod Predraga Sarape, predsednik koristi da bi ispričao veliki narativ o Kosovu u kome on istovremeno igra sve moguće uloge – i državnog zvaničnika, i političara i analitičara. U gostovanju u toj emisiji 1. avgusta, Vučić je u nekih 10 minuta izložio kratku istoriju „problema Kosova“ od NATO intervencije na ovamo. Ta istorija je praktični primer najefikasnijeg političkog „spinovanja“ istorije zarad stvaranja političke koristi i opravdavanja političkih odluka.

„Spinovanje“ je pojam koji se u srpskom javnom prostoru koristi na svake moguće načine i uglavnom zavisi od obrazovanja i političkih sklonosti onog ko je koristi. Optuživanje nekog da „spinuje“ je optužba da ta osoba laže, da je nečasna, zlobna i korumpirana. A spinovanje je u stvari, u svojoj srži, pričanje priče. Spinovanje, kada se radi uspešno, ne radi se pomoću laži i izmišljanja, već se set činjenica izlaže tako da služi političkom cilju. Ono je svakako obmana, jer je jedan od osnovnih ciljeva izostaviti nepovoljne činjenice iz narativa – na primer, predsednik Vučić nijednog trenutka ne pominje da je za vreme sukoba na Kosovu bio visoki državni zvaničnik – ali one koje se koriste, „šiju“ se tako da stvaraju koherentnu, logičnu i smislenu priču. Takođe, spinovanje je teško uspešno uraditi u intervjuima, jer sagovornik, tj. novinar, uglavnom pokušava da nađe rupe u priči koju zvaničnik/političar priča, ali to nije bio slučaj sa gospodinom Sarapom, koji je samo pre nekoliko godina za novinarska udružena u Srbiji bio primer nekoga ko je žrtva medijskih pritisaka vladajućeg SNS.

Na početku intervjua, predsednik Vučić je ispričao priču koja je istovremeno obavljala nekoliko različitih funkcija. Ključne tačke izgledaju ovako: Milošević je „loše prebrojao tenkove“ i ušao u sukob sa NATO, ali samo NATO snosi odgovornost za agresiju posle koje je Srbija ostala bez kontrole nad južnom pokrajinom. Dakle, zapadne sile su odlučile da nam uzmu Kosovo i niko tu nije mogao ništa. Zatim na vlast u Srbiji dolazi DOS. Trenutna opozicija u Srbiji se sastoji od političkih stranaka i nekih političara koji su imali određenu, uglavnom manju ulogu u toj vlasti. Vučić onda iznosi nekoliko stvari koje su objektivno tačne: za vreme vladavine DOS-a desio se „pogrom 2004. godine“, zatim je „Crna Gora postala nezavisna“ (predsednik voli da naglašava ovo jer se u Kumanovskom sporazumu pominje „SR Jugoslavija“ a ne Srbija), zatim je 2008. Kosovo proglasilo nezavisnost, nakon čega je Srbija tražila arbitražu u Međunarodnom sudu pravde koji je dao mišljenje da je proglašenje nezavisnosti legitimno i legalno. I on je onda, 2012. nasledio ovu tešku situaciju na kojoj neprestano radi prethodnih šest godina.

Sklapajući priču ovako, koristeći se zaključcima koji su na prvi pogled potpuno tačni, iako zanemaruju kompleksnost celokupne istorije, predsednik uspostavlja nekoliko teza: strane sile su protiv nas, moji protivnici imaju istoriju neverovatnih neuspeha, a ja pokušavam sad da „spasim kestenje iz vatre“. Dakle, odgovornost za sve što se desilo po pitanju Kosova je na strancima, Albancima i DOS-u, a na predsedniku Srbije je sada neverovatno težak zadatak, na kome on radi punom parom. Takođe, on u segmentu „preti“ budućnošću koja može da bude još gora: da Srbija, ako ne bude sporazuma, „za 10, 15 godina neće imati narod na Kosovu“. Pretnje demografskim promenama su čest lajtmotiv njegovih obraćanja.

Sa druge strane, on je uveren da će, ako uspe, „a nije optimističan“, „dobiti za Srbiju više nego što je u svim planovima do sad.“ Na kraju, ponavljajući da i dalje nema dogovor sa Albancima, ali mu se nada, on objašnjava svoju motivaciju:

…a da to vrzino kolo naših sukoba jednom zauvek prekinemo. I to vrzino kolo čekanja ko će kome da skine glavu. To vrzino kolo u kome se ne zna ko će da bude snažniji u ovom ili onom trenutku iz meni nepoznatog razloga. Borimo se da očuvamo mir za našu decu.

Kao i da sve što želi, u stvari je samo dogoročni mir:

To nekome zvuči kao fraza ali ja znam o čemu govorim jer znam koliko sam truda uložio u poslednjih 6 godina da sačuvamo mir u celom regionu i sačuvali smo ga. I to znaju svi i poštuju i na istoku i na zapadu.

I još jednom ukazuje zašto njegovi politički protivnici ne samo da nisu sposobni da reše situaciju, nego ni ne žele:

Nego bi opet zapalili sve, ali da ne budu odgovorni oni nego da se švrćkaju od Kembridža do Njujorka.

Sve ovo, naravno zanemaruje gomilu drugih činjenica, od pomenutog učešća predsednika u vlasti tokom sukoba na Kosovu, preko toga da je Srbija naslednik SR Jugoslavije, kao i da je njegova stranka učestvovala u protestima 2008. posle kojih se desilo „paljenje“ po Beogradu. Ali istorija, čak i ona skorašnja, previše je haotična i komplikovana da bi bilo koje objašnjenje bio istinito. Tako da nije pitanje da li je nešto objektivno tačno ili nije, nego ko ima kontrolu nad time koja se priča priča. I predsednik je već neko vreme čvrsto drži sa obe ruke. Time on praktično Kosovo, koje je svakoj vlasti u Srbiji bilo politički problem pretvara u političku prednost, jer celu stvar postavlja u okvire u kojima on ne rizikuje ništa. On samo pokušava „da spase šta se spasti može“.

Kasnije, u toku ovog intervjua, predsednik je, hvaleći se svojim uspesima, uspostavio sebe kao nekog ko je za razliku od svih prethodnih vlasti koje su se bavile Kosovom, sposoban da izvuče nešto za Srbiju. Prisećajući se hapšenja Marka Đurića, predsednik je ispričao kako je „rekao Evropljanima: do pola osam Marko Đurić mora da bude na teritoriji centralne Srbije.“ Ukoliko se to ne bi desilo on im je rekao da neće biti nastavka dijaloga. „U 7:25, Đurić je bio na Merdaru,“ rekao je predsednik.

Ironično, svu ovu kontrolu i moć nad protokom i plasiranjem informacija koju ima, predsednik koristi u službi verovatno najprogresivnije agende Srbije po pitanju Kosova u poslednjih 30 godina. Pored insistiranja na tome da će Srbija dobiti više nego što ima sada, on iznova i iznova insistira na miru i suživotu i saradnji. U moru reči koje je izgovorio tokom tog intervjua, predsednik je između ostalog rekao i:

„Na Kosovu se borimo ne protiv Albanaca… Mi želimo da sarađujemo sa njima i nadam se da i oni žele sa nama.“

„Kontrola“ i odnos sa medijima

Tokom prethodne nedelje, tokom improvizovanih konferencija za štampu i intervjua, Vučić je najavio da će održati veliko obraćanje građanima Srbije, verovatno u septembru. U njemu, on namerava da izloži svoj plan i predlog za rešenje kosovskog pitanja. Tokom ovih obraćanja, predsednik uglavnom nailazi na lagana pitanja njemu prijateljski nastrojenih medija. To u stvari nisu toliko pitanja koliko su asistencije. Na otvaranju radova obilaznice oko Beograda, jedna novinarka ga je pitala „Da li je tačna činjenica da su Englezi najveći protivnici sporazuma sa Albancima?“ nakon čega je usledio iscrpan odgovor koji se sastojao od skraćene verzije narativa o Kosovu. Takođe, pitanja koja predsednik često dobija su u stvari samo reciklirane crtice koje je on izjavio prethodnih dana. Tako ga je na konferenciji za štampu na poligonu Nikinci, nakon nekoliko dana predsednikovih reakcija na izjavu vladike Teodosija i „drugih Srba“ koji, po njemu, više rade za kosovsku nego za srpsku stranu, jedna novinarka pitala: „Da li ste očekivali da će se na neki način približiti stavovi nekih Srba i nekih Albanaca, da Kosovo mora biti jedinstveno, celokupna teritorija jedna, u bilo kojoj državi bila?“. Predsednik je počeo svoj odgovor sa „Vi Rado, perfektno razumete sve.“

Međutim, ono što je zanimljivo i pomalo neprijatno za gledanje je kako predsednik reaguje na stvarna pitanja, na koja nema odmah spreman odgovor. Tako ga je novinarka Al-Džazire na konferenciji za štampu nakon subotnjeg sastanka sa patrijarhom Srpske pravoslavne crkve pitala šta je za njega kompromisno rešenje, tj. pitala ga je da kaže nešto konkretno o ciljevima srpske strane.

Predsednik je prvo pokušao da potpuno izbegne odgovor:

„Pa vi biste da danas dobijete nešto za šta se spremam godinu dana da u određenom trenutku izađem pred građane Srbije.“

Kada je novinarka odlučila da ponovo pokuša, sa „pa voleli bismo da konačno čujemo“, predsednik je posegao za tautologijom:

Konačno će biti kada bude konačno, a ne pre konačnog…ako ga bude uopšte.

Kada je novinarka pokušala i treći put, Vučić je postao neprijatan:

Moram nešto da vam kažem… Vi imate istu maniju kao i neki drugi ljudi, sa Šolakovih i Đilasovih medija, vi iz katarskih medija, dakle…

(novinarka mu kaže da nije to bilo pitanje)

…A vi biste i da mi određujete šta ću da odgovorim?

I onda je produžio u davanje odgovora koji se direktno naslanja na ono što je već ranije govorio: da trenutno nema rešenja, da ne zna da li će ga biti, da se trudi, i da će nas obavestiti kada bude, ako bude.

Ovo nije jedini slučaj. U prethodne dve nedelje, predsednik je imao još dve ovakve situacije. Prvo sa novinarom u Čačku kada ga je ovaj pitao kada će ispuniti obećanje da otvori aerodrom u Lađevcima. Konverzacija je brzo postala neprijatna nakon što je predsednik odlučio da novinara ispituje šta on zna o stanju aerodroma u drugim, susednim zemljama.

A u Nikincima, novinarka Radio Beograda je pokušala da ga pita o inicijativi opozicije u skupštini da se reaguje na ponašanje poslanice Radete. Predsednik je prethodno osudio njen tvit o smrti Hatidže Mehmetović, ali ovde je odlučio da po svaku cenu ne odgovori na pitanje ni sa da ni sa ne, nego je neprijatno i agresivno kritikovao novinarku što ima slušalice na ušima i što ga pita o nečemu što još nije zvanično predato:

U danima nakon ove konferencije za štampu, niko ga nije pitao o inicijativi više niti je on svojevoljno rekao nešto o njoj.

U ovim konverzacijama primarna stvar nije to što predsednik Vučić nije bio prijatan prema novinarima, nego što je zauzeo pozu kao da je u duelu, a ne na konferenciji za medije. Tretirao je sagovornike kao da su ravnopravni i kao da je u sukobu sa njima, a ne kao da je on prvi čovek države, a oni novinari na zadatku. Razlika u moći je ogromna, a predsednik se pretvarao kao da su on i bilo ko od ta tri novinara ravnopravni sagovornici. Što je solidna ilustracija šireg konteksta njegovog odnosa prema medijima, prema javnosti, prema protivnicima.

On drži sve u svojim rukama, i to je svima jasno. I kada priča o Kosovu i kada priča o fabrikama i kada priča o ekonomiji, on uvek pre svega govori o sebi i tome šta je on uradio. U govoru tokom obeležavanja „Oluje“ u Bačkoj Palanci, govorio je, emotivno, iz lične perspektive, o tome kako on vidi sve što se desilo sa Srbima u Hrvatskoj. Isto se desilo nakon što su vaterpolisti osvojili Evropsko prvenstvo. I koliko god to izgledalo kontra-intuitivno, što više prostora on zauzima u javnom razgovoru, to je uspešniji. Sa svakim novim ciklusom vanrednih izbora, on dobija pozitivan signal od javnosti povodom svojih napora da ceo javni diskurs pretvori u „Predsednikov šou.“

Sve u ovom tekstu se dešavalo krajem jula i početkom avgusta, u sred leta. Jesen će, opet prema predsednikovim rečima, verovatno doneti poslednju fazu pregovora oko Kosova. Za početak septembra je najavljena nova runda pregovora u Briselu, sredinom septembra ćemo videti i čuti predsednikov predlog za rešenje kosovskog pitanja. Do daljnjeg, predsednik Vučić je glavni akter, vodič i tumač stvarnosti u Srbiji.