​Internet nije doktor

Foto: Andy Baker

Gugl pretraga termina „test za depresiju” teško da će vas odvesti do Bekovog upitnika za depresiju koji specijalisti širom sveta još od 1961. godinekoriste za dijagnozu i procenu stepena depresije. Umesto toga, rezultati pretrage sadrže niz onlajn kvizova koji bez ikakvog zvaničnog atesta nude da jednom za svagda objasne šta tačno nije u redu sa vama.

Robert Epstin, stručnjak za mentalna oboljenja i bivši urednik časopisa Psychology Today smatra da je ovo ozbiljan problem. „Internet je neviđen izvor pogrešnih informacija o mentalnom zdravlju,” kaže on za VICE. „Nudi bukvalno na hiljade testova koje niko nije odobrio.” Epstin je na ovo pokušao da odgovori sopstvenim onlajn testom, Epstinovim upitnikom za mentalno zdravlje, koji se sastoji od 63 pitanja; može mu se pristupiti na SEO-optimizovanom sajtu DoYouNeedTherapy.com.

Epstinov je jedan od retkih klinički potvrđenih onlajn testova – preko 3,400 ispitanika mu je bilo podvrgnuto pre objavljivanja. Epstin je 2013. izdao novu i manje zahtevnu verziju, za koju je neophodna sposobnost čitanja na nivou osnovne, a ne srednje škole. Ova verzija takođe uključuje sadržaj iz petog izdanja DSM.

Standardi koje zadovoljava Epstinov test ne važe za one sa DepressedTest.com i ostalih sajtova na kojima se mogu naći čudni kvizovi. Pa ipak, ti testovi sumnjivog kvaliteta su pri vrhu rezultata svakog pretraživača – najviše ljudi klikće na te linkove i najviše ljudi upravo njih koristi.

Rezultati studije iz 2011.. pokazali su da skoro 60% klikova bira jedan od prva tri rezultata Gugl pretrage, dok skoro 90% njih bira rezultate sa prve strane. Pokušajte da se setite kad ste poslednji put pogledali nešto na drugoj strani rezultata pretrage. To što ne biramo niže rangirane rezultate ne mora da znači da smo lenji, ali govori nešto o poverenju koje ukazujemo nepogrešivosti Guglovog algoritma.

„Ljudi više veruju sajtovima visoko kotiranim u rezultatima pretrage,” kaže Epstin. „Misle da je neko božansko biće pregledalo i procenilo svaki sajt na svetu da bi ih tako izređalo.” Iz sličnih razloga samo prisustvo kandidata na Guglu naizgled utiče na tesne ishode izbora.

„Internet je neviđen izvor pogrešnih informacija o mentalnom zdravlju.” – Robert Epstin

Tu je u pitanju i Guglova povratna sprega. Na primer, na današnjoj podeljenoj političkoj sceni konzervativni mesojedi mogu da ukucaju „Obama Musliman” a naduvani liberali „Buš namestio 9/11″; i jedni i drugi dobiće rezultate koji potvrđuju njihove stavove, nude im „dokaze” za ono što su već umislili. „Gugl nam izuzetno uspešno daje ono što želimo,” kaže Epstin. „Rezultati su sve više prilagođeni pojedincu, sve bolje znaju ko smo tačno mi. Žele da nam udovolje.”

Uzmimo ljude koji zaista ukucaju „test mentalnog zdravlja” na Guglu. Oni nisu u najboljem stanju da ispituju svoja predubeđenja. „Neki su na ivici samoubistva,” kaže Epstin. „Nemaju ni veštinu a ni izdržljivost, u tom trenutku su najmanje sposobni a najviše im je pomoć potrebna.” Čak i ako im je raspoloženje u tom trenutku na visokom nivou, to ne znači da treba da se podvrgnu samotestiranju. „Ko gleda gomilu brojeva lako može da pogrešno protumači rezultat.”

Još jedna problematična strana ovih testova je činjenica da se na istim sajtovima reklamiraju sumnjivi lekovi, što im daje privid legitimnosti. Razne pilule nude bolje raspoloženje, ali mnoge od njih niti su odobrene od FDA niti su čak testirane. Iako imena nekih lekova zvuče poznato, obično su u pitanju krivotvoreni proizvodi rizičnih sastojaka.

„Većina alternativa je čista šarena laža,” kaže Epstin. „Kao ona industrija preparata za povećanje penisa.”

Ovo niko ne nadgleda, a „šarena laža” je naizgled vrlo slična svemu ostalom, lako je pomisliti da je u pitanju neka pouzdana metoda. U vreme Web 1.0 bar smo imali glupu fleš animaciju na Geocities sajtovima da nas upozori. Danas sve izgleda isto, nasumično iskenjane gluposti i zvanično potvrđeni naučni rezultati. Lakovernom konzumentu sve nosi približno jednak kredibilitet.

Osim problema sa neregulisanim onlajn kvizovima za procenu mentalnog zdravlja, još jedno pitanje se dotiče dijagnoze u širem smislu. Kako kaže Melodi Džarvis pri Udruženju za mentalno zdravlje San Franciska, „Dijagnoze su mahom subjektivne i proizvoljne.”

Duševno zdravlje, na kraju krajeva, je grana medicine značajno različita od fizičkog. Doktoru je teže da odredi zašto je čovek depresivan nego zašto ga boli levo rame. Mentalne simptome je teško opisati, a kamoli na osnovu njih postaviti opštu dijagnozu. Naravno, problemi se obično mogu svrstati u široke kategorije, ali ni to ne važi uvek. Čak i kad jeste tako, te kategorije su konstantno podložne preispitivanju. Da to nije slučaj, ne bi bilo potrebe za redovnim revizijama DSM. Na primer, u izdanju od pre 40 godina, homoseksualnost je bila zavedena kao mentalni poremećaj.

„Kad se postavi dijagnoza čovek pomisli da će mu to nešto rešiti, ali nije uvek tako” kaže Džarvis. „Samo prilepiti etiketu ne pomaže pacijentu na duge staze.”

Pretraga po internetu često vodi i do olakih dijagnoza: Kome se desilo da ga nešto noću probada, pa da par stotina klikova kasnije krene da sastavlja testament, taj zna koliko je lako pretvoriti nešto bezazleno u „sto posto rak.”

Sličnih primera ima i u sferi mentalnog zdravlja. Džarvis kaže da ljudi kojima se priviđaju glasovi i potraže uzrok na internetu naiđu na šizofreniju kao jednu od mogućnosti, obično kao najgori mogući ishod, što ih ubrzo uveri da upravo taj poremećaj i oni imaju.

„Kad saznaju da je šizofrenija neizlečiva bolest, da je se nikad neće osloboditi, ljudi se uznemire i obeshrabre, umisle da je sve propalo,” kaže Džarvis. „Ali svašta drugo može da izazove zvučne halucinacije.”

Sve više ljudi se iz očaja okreće ka internetu, u nadi da će pretragom naići na neku skrivenu istinu o sopstvenom problemu.

Pa ipak, nije sve tako crno kad je u pitanju veza između interneta i psihologije. Džarvis smatra da nije loše ako pacijent na brzinu prouči svoje simptome pre nego što ode na terapiju. „Ko se unapred pripremi i krene u to sa predznanjem, mudro razmišlja. Informacija nije bogomdana.”

Drugim rečima, možda nije loša ideja u startu reći terapeutu do kojih zaključaka se stiglo samoanalizom. To bar može da skrati skupu uvodnu seansu, pa se odmah pređe na stvar. U idealnom slučaju, može da spreči pogrešnu dijagnozu neobaveštenog lekara.

Širenje informacija o nuspojavama vezanim za određene medikamente je takođe pozitivno. „Prisutno je sve više različitih pogleda na stvar,” kaže Džarvis „od korisnika koji preporučuju lekove, do onih koji ih osporavaju, do onih koji su negde između. Za razliku od psihijatara ili lekara opšte prakse koji obično ne ponude punu sliku mogućih posledica uzimanja određenog leka.” Ovaj fenomen možda potpomaže sve prisutniju strepnju da američki psihijatri previše lako prepisuju terapiju za mentalne poremećaje.

_________________________________________________________________________

Šuma za samoubistva u Japanu

_________________________________________________________________________

Osim što ljude bolje upoznaje sa njihovom terapijom, internet može da ih približi postojećim udruženjima pacijenata u njihovoj okolini. „Pričati o terapiji sa drugima, naći druge ljude koji su prošli kroz isto iskustvo, koji mogu da to opišu iz prve ruke, da pomognu na putu oporavka,” kaže Džarvis. „U tome je prava moć.”

Ali ove pozitivne strane je lako zanemariti u senci osnovnog problema – lavine ljudi koji na internetu traže sebi dijagnozu. Gugl sve više prilagođava svoje algoritme da bi korisniku ponudio tačno onu informaciju koju ovaj očekuje. Sve više ljudi se iz očaja okreće ka internetu, u nadi da će pretragom naići na neku skrivenu istinu o sopstvenom problemu. U isto vreme, svakog dana i svakog trenutka, sve više sadržaja se proizvodi i gomila na najveću deponiju informacija na svetu.

„Veliki problem imamo već danas,” kaže Epstin, „a sutra će biti još veći.”

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu