​Kako da sjebeš vezu za 45 minuta

Nikada nisam umela da se previše foliram. Što bi rekao moj ćale kad mi servira ručak koji mi se ne dopada: „Poljubi, pa ostavi.“ Sve je to kul, ali kad dođete u neke godine i shvatite da ste sami zbog svog neurovanoteženog ponašanja, možda je vreme da se povuče ručna. Možda?

To „povlačenje ručne“ ili kontrola u bilo kom smislu za mene je oduvek predstavljalo odlazak sa žurke kad je najlepše. A ja sam obično bila ona što ode na after. I after after.

Budem ja neispavana i nervozna sutradan, pogotovo ako moram da radim, ali mi nekako nikada nije bilo previše žao. Osim ako ne napravim sranje, a i to se dešavalo, ponekad.

Foto: autorka

A baš zbog te kočnice koju nisam umela/želela da koristim bila sam majstor da uništim vezu. Dok sam bila klinka sve je to imalo smisla. Ono, želja za buntom, šatro pro-feministički stavovi koje bih koristila kao gard protiv zbližavanja, želja za previše seksa, želja za apstinencijom.

Sad, iskreno, pa i nemam neki dostojan argument za tako nešto.

Volim da pijem. Nikada nisam sebe videla kao alkosa koji bi trebalo da se javi u Palmotićevu zbog toga, ali da, u par navrata mi je tako olakšao da uđem u neki konflikt ili napravim scenu dostojnu one iz „Ko se boji Virdžinije Vulf“.

Uglavnom nisam aždaja kad popijem. Ponekad sam Sara Silvermen, ali dešavalo mi se da sam nakon nekoliko šotova i piva svojim akrobacijama i monolozima zaslužila da postanem zvezda nekog klipa na Jutjubu koji bi ubrzo dostigao onaj viralni nivo. Srećom, to se još nije dogodilo.

Pre mesec dana, upoznala sam dečka. Mlađi osam godina i potpuno opčinjen sa mnom. Nikada nisam bila sa mlađim tipovima, nije me ta priča privlačila. Što bi rekli hipsteri, nije moja šoljica čaja. Ali Mališa je bio uporan ko Adel od koje realno očekujemo da nam i ujutru pored kreveta zapeva na uvce.

Dobro, izađemo mi na čaj. Mališa ne pije. Nikada u životu nije popio kap alkohola, kaže. Cigarete mu smetaju. O drogama je čuo priče, ali ih nije testitirao.

Mališa je kul lik. Talentovan i pun razumevanja. Sedeli smo dva sata pričali o filmovima i muzici. Rastali se uz poljubac. Više je bio onako, uzgred. Mališa je ok.

Nekoliko dana kasnije, ponovo me zove, hoće da se vidimo na istom mestu. I ostanemo malo duže, uz čaj. Kažem mu da moram da ostanem duže na poslu, ali on insistira da me sačeka. Ne pijem na poslu inače, ali tada je bila neka proslava, pa nisam baš mogla da odbijem. Beše neko belo vino od 200 dinara. Suvo i kiselo. Teško. A ja, ruku na srce, nisam jela ništa ceo dan.

Cugnem malo. Popijem dve čaše. Možda tri. I na putu do kafića shvatim da sam već pristojno pijana. Dok sam stigla do njega, već sam bila nepristojna.

– Izvini što kasnim, imali smo neku proslavu – kažem.

– Ma, nema veze. Sve razumem. Pila si?

– Ma, samo smo nazdravili. Izvini, moram samo do toaleta – zaplićem jezikom, ali se svojski trudim da budem kul.

U tom trenutku, molila sam boga, alaha i krišnu da stignem do toaleta ne vremei ne ispeglam se ispred njega. Stigla, povratila, umila se. Žvake nisam imala. Jebiga, dešava se, razmišljam dok šizoidno pokušavam da izoštrim sliku.

– Izvini, nešto mi se slošilo.

Mališa uzdiše. Gleda me zabrinuto. Imao je samo tri devojke u životu i nijedna, verujem, nije bila ovako neposredna kao ja. Dobro, propalica. Pokušava da me uhvati za ruku i kaže mi nešto lepo. Utom stiže mi poruka na Vajber: Nedostašeš mi seksi

Ma daj! Sranja su realno lančano povezana. Marfi, jebi se!

Moj drug, koji godinama ne dolazi u Srbiju, a sa kojim imam poseban odnos me tako zove oduvek. Ali, nije bilo šanse da to objasnim Mališi, ne tada, ne u tom scenariju. Pogledao je u telefon, pa u mene. Otvorila sam usta i ponovo strčala niz stepenice.

Ovog puta sam uspela da ižickam žvaku od konobarice. Na spratu, Mališa u jakni i sa rancem na leđima, zabrinuto gleda i zove taksi.

Prišla sam mu da mu kažem izvini, saplela se, oborila ajncer sa praznim čašama i proslula punu pikslu. Bilo me je toliko blam da sam htela da pobegnem istog momenta. Umesto toga, sagnula sam se i počela da kupim pikavce sa poda. Mališi je pozlilo od uzbuđenja. Ne od erekcije, bio je istraumiran. Pošteno.

Na moje insistiranje, krenuli smo do stanice da sačekamo autobus. Ispala mi je cigareta. Pa druga, pa treća. Počela sam da plačem.

Nekako je uspeo da me ugura u poluparazan bus i pravi mi društvo do Zvezdare. Ne zato što sam ga šarmirala, dečko se realno uplašio da bih mogla da zaspim i obrenem ceo krug. Ili se ugušim u sopstvenoj bljuci, dok bi zgađeni ljudi okretali glave na drugu stranu. Dopratio me je do kuće gde sam se konačno raspala od plakanja.

Sve me je stiglo. Od onih trivijalnih konflikata koje svakodnevno imam na poslu, do nekih bolesnih trauma iz detinjstva. Koje i nije morao da čuje. Stajali smo tako na kiši, a ja sam sumanuto pokušavala da mu objasnim da inače nisam ovakva. U znak izvinjenja, recitovala sam mu Borhesa. On me je pristojno saslušao, a onda se okrenuo i otišao kući.

Epilog: nismo se više nikada videli, nije ni bilo neophodno da dodam. Valjda se podrazumeva.

Ujutru ustajem, stavljam džezvu za kafu, gutam aspirin i vitamin C. Gledam se u ogledalo: Je l’ previše pijem? Je ‘ l previše pijemo ti i ja, Jelena?

Nakon kraćeg dijaloga sa samom sobom, odlazim do kompa. Skrolujem svoj Fejsbuk profil i skontam da sam na svakoj slici u poslednjih par godina nasmejana, okružena ljudima i sa čašom u ruci. Stvarno!

Rođendani, krštenja, sahrane (ok, na njima se nisam fotkala), žurke, proslave u firmi. Ja u haljini i sa čašom u ruci. Prijatelji kažu da me pijanu obožavaju, zato me i uvek zovu kada treba da idemo u kafanu. Stand-up komičarka sa votkom u ruci. Dok čekam da mi donesu pivo.

Ne biram mesto da budem duhovita usled inspiracije kojom me časti alkohol. Treba je iskoristiti. A onda se upoznam sa nekim i pokušam da budem šarmantna, da zavodim. I to prođe sasvim ok. Sve dok se ponovo ne vidimo, kada se očekuje da budem strejt i malo boljeg fokusa.

Bila je još jedna ne-tako-blažena situacija. Izašla sam sa najboljom drugaricom u klabing. Pričale smo o toj žurci mesec dana. Spremile se i otišle njenim kolima. Ostavila sam kesu sa svojim baletankama u jaknom u gepeku auta.

Na žurci smo neko vreme bile u zajedničkom krugu ljudi, a posle, kako to obično biva, svaka je otišla na svoju stranu. Posle 12 točenih piva, sinula mi je ideja da bismo mogli da promenimo lokaciju. Uskočilča sam u taksi sa troje poznanika, a drugaricu sa kojom sam došla nisam ni obavestila da idemo iz kluba.

Foto via Flickr user

U ekstatičnom hajpu alkohola i savršenog basa, telefon nisam ni čula, dok je ona po peti put pokušavala da me dobije. Šesti put me nije pozvala. Nije se javila ni sutradan kad sam je ja pozvala. Nakon par sati razmenjivanja poruka na mesindžeru, spustila je loptu i prihvatila izvinjenje.

Nikada više nismo bile bliske. Bila je to još jedna veza koju sam sjebala zbog mog straha od kočnice.

A nešto predosećam da ukoliko ne naučim da je koristim, do sledećeg aftera neću ni stići.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu