Grčka jeste rodno mesto pozorišta, filozofije, demokratije i prve radikalno levičarske vlade u Evropi, ali ništa ne može da nadmaši bizarne ekonomske tradicije koje je ova mala balkanska država uspostavila od trenutka nastanka. Na primer, Grčka ima dugovečnu naviku pozajmljivanja ogromnih suma novca sa bolno visokim kamatama, samo da bi taj isti novac vratila pozajmljivačima kroz kupovinu najrazličitije robe sa Zapada – prvenstveno oružja.
Razlog za to je najverovatnije neka vrsta kompulsivnosti. Kako bi drugačije objasnili državu čije granice nisu bile ugrožene od 1922. godine – državu u kojoj nije bilo unutrašnjih oružanih borbi od 1944. godine – a koja troši toliko novca na oružje?
Videos by VICE
I nema kraja zbunjivanju: za početak, tačan datum uspostavljanja grčke države je sporan. Brojni Grci smatraju da je zemlja osnovana 1. maja 1827, na Četvrtoj državotvornoj skupštini održanoj u Trezenu. Međutim, velike sile Evrope nisu priznale Grčku kao suverenu državu sve do 3. februara 1830. Ima i onih koji tvrde da je grčka država nastala 30. novembra 1823. Tada je zemlja, koja tada još nije bila ni suverena država, uzela prvi veliki zajam.
Tog dana je Britanska bankarska grupa odobrila kredit vredan 800 hiljada funti vođama grčke revolucije protiv Otomanskog carstva. Veći deo novca je bio namenjen kupovini municije, a ostatak je potrošen za zadovoljenje osnovnih potreba pobunjenih teritorija.
PRVI BANKROT
Jedva četiri godine posle prvog zajma koji je podigla još uvek nepostojeća grčka država, ta ista “država” je proglasila prvi bankrot pošto nije uspela da isplati ni kamate na kredit.
Šezdeset šest godina kasnije, 1893, tadašnji premijer Harilaos Trikoupis je objavio drugi bankrot Grčke istorijskom rečenicom: “Nažalost, bankrotirali smo.”
“Bankrot pod Trikopisovom vladom je bio drugačiji”, smatra Tanos Vermis, profesor političkih nauka i javne administracije na Univerzitetu u Atini. “Prvi britanski krediti potrošeni su na građanske sukobe koji su usledili nakon revolucije 1821. Grčka država u suštini nije ni postojala u tom trenutku. Ekonomski krah u vreme Trikopisa je imao drugačije osobine. Do bankrota je došlo zbog preterane potrošnje, ali su ti krediti bili upotrebljeni za infrastrukturne projekte koji su doneli korist grčkom narodu, na primer, tada su izgrađene železnice koje i danas koristimo. Bio je to bankrot koji nam je nešto i doneo.”
Pročitajte: Grčka dužnička kriza u 40 fotografija
Istina je, bez obzira na sve, da istorija pokazuje da su bankroti često bili neophodni za modernizaciju grčke politike. “Ne verujem da je postojala, niti da postoji, grčka tradicija nesmotrenog pozajmljivanja”, smatra Janis Miols, profesor političke ekonomije na Unoverzitetu u Atini i dugogodišnji šef Ekonomskog tima.
“Za pozajmicu je potrebno dvoje: onaj koji daje i onaj koji uzima pozajmicu. Krediti se čine nesmotrenim samo kada sve pođe po zlu. Odgovornost mora da bude podeljena od početka. Ako zagrebete po površini, primetićete da skoro sve zemlje koje su bankrotirale u mirnodopskom stanju pozajmljuju tokom međunarodne finansijske krize. Zajednička greška i kreditora i dužnika je da, tokom dobrih vremena, predviđaju da će situacija samo ići na bolje.”
Bankroti u Evropi između 19. veka i Drugog svetskog rata:
Nemačka (Prusija) je bankrotirala 1807, 1813, 1932 i 1939.
Španija: 1809, 1820, 1831, 1834, 1851, 1867, 1872, 1882, 1936, 1937, 1938 i 1939.
Austrija: 1868, 1914 i 1932.
Portugalija: 1828, 1837, 1841, 1845, 1952 i 1890.
Francuska: 1701, 1715, 1770, 1788 i 1812.
Grčka nije izuzetak. Država je 1932. proglasila bankrot zbog nemogućnosti premijera Elefteriosa Venizelosa da shvati posledice ekonomskog sloma 1929. nastavivši da vezuje vrednost tadašnje valute zemlje (drahma) za britansku funtu.
Istoričar Taons Vermis primećuje da je “grčki bankrot pod Elefteriosom Venizelosom i tadašnjim opozicionim vođom Panagisom Caldarisom, prisilio je Grčku da se okrene unutrašnjem tržištu i doveo do razvoja ruralne privrede. Običan čovek u unutrašnjosti zemlje nije osetio efekte krize jer je bio sam sebi dovoljan. Problemi su mučili uglavnom one koji su trgovali grčkim obveznicama i višu klasu, koje je svakako bilo manje nego danas.”
“Grčka je u to doba imala ranjivu privredu, malih kapaciteta i bez teške industrije, izvoz je bio skroman, a turizam nije postojao. Sve je to kasnije razvijeno da bi se popunile rupe u budžetu. Danas su nedostatak državnih olakšica i eksplozija stope urbanog stanovništva, zajedno sa činjenicom da se površina obradivih površina u Grčkoj drastično smanjila, doveli do toga da je društvo primorano da doživi bolniju ekonomsku krizu”, smatra on.
GRČKA POSLE VELIKOG RATA
I Britanci i Amerikanci su okusili grčko privredno ustrojstvo tokom 1940-tih, kada su obe ove zemlje finansirale građanski rat protiv komunista.
Vinston Čerčil je ubrzo digao ruke, poražen, a Amerikanci preuzeli stvar u svoje ruke, pokrenuvši čuveni Maršalov plan“. Američki zvaničnici su nekoliko meseci posmatrali kako se njihov novac troši na skupove visokog društva i venčanja, dok su komunističke snage jačale širom zemlje, sve dok najzad nisu uspostavile čvrsto kontrolisanu državnu upravu.
Tokom 1950-ih, dopisnici američkih medija iz Atine pominjali su 5,000 pripadnika više klase u Grčkoj koji su uglavnom troškarili međunarodnu finansijsku pomoć Grčkoj, koristeći čak i gorivo poslato za poljoprivredne mašine za sopstvene automobile.
Džozef Harison, tadašnji dopisnik Christian Science Monitora, pisao je o grupi koja “po ceo dan kuka za otadžbinom, ali joj ne pada na pamet da plati poreze i leči svoju muku u Njujorku, Švajcarskoj i Egiptu”. Savremenim Grcima nije teško da povuku paralelu sa današnjom situacijom.
Tokom osmogodišnje vladavine Konstantinosa Karamanlisa (1955-1963), situacija se samo pogoršavala. Kreditni sistem služio je za davanje novca šakom i kapom, uglavnom građevinskim preduzetnicima koji su se preko noći obogaćivali zahvaljujući gradnji ispod standarda. Rezultati njihovog rada vidljivi su i danas: tone beskorisnog betona raštrkanog širom Atine i radovi na putevima izuzetno niskog kvaliteta.
Tokom vojne diktatuture (1967-1974), Hunta je nastavila sa pozajmljivanjem novca sa visokim kamatnim stopama i podelom istog tog novca među političkom vladajućom klasom i vojnom mašinerijom. U julu 1974, tokom invazije na Kipar, Grčka je najzad iskoristila nešto od onog oružja, ali je turska vojska debelo porazila: što je značilo uzimanje novih kredita da bi se kupilo novo oružje i oporavila vojna čast zemlje.
ANDREAS PAPANDREU ULEĆE
Ulazak Grčke u Evropsku unije 1981. godine bila je ključni trenutak u istoriji zemlje. Paradoks je što se to desilo u isto vreme kada je vladu preuzela Socijalistička partija koja je, čim je došla na vlast, odmah promenila svoju anti-Evropska unija retoriku.
Odjednom je njihov prioritet postao da zahtevaju finansiranje grčke privrede kroz novouspostavljene “programe za Sredozemlje”. Bio je to strateški plan razvoja sa ciljem poboljšanja društveno-ekonomskih struktura u manje razvijenim oblastima i izazvao je veliku napetost između grčkog premijera Andreasa Papandreua i Margaret Tačer. Zahvaljujući ovom programu, Papandreu je uspeo da preraspodeli novac širom zemlje. S druge strane, njegova odluka da nacionalizuje velike privatne industrijske proizvođače nije se dobro okončala: javni sektor je rastao, ali i nezaposlenost, inflacija i rupe u budžetu.
GRANDIOZNA ZAMISAO KOSTASA SIMITISA
U godinama koje su usledile, život su obeležili programi za uvođenje strožih poreskih mera, dok je 1996. donela dva uznemiravajuća događaja: namera Grčke da organizuje Olimpijadu i rastući interes za uvođenje evra.
Tadašnji grčki ministar sporta Georgos Lianis je iskoristio političku nestabilnost u zemlji da bi podneo kandidaturu Atine za organizaciju Olimpijskih igara 2004. godine. Dodela organizacije Olimpijade Grčkoj dovela je do ogromnog skoka nacionalnog entuzijazma.
Tik pred odluku, političku nestabilnost smirio je Kostas Simitis – čovek koji je postavio velike ciljeve pred Grčku i prihvatanje nove valute – kada je postao premijer. Njegov program modernizacije, čiji je cilj bio da donese ozdravljenje grčke privrede i njen ulazak u Evrozonu iznedrio je neke spektakularne rezultate, ali se u stvarnosti radilo o vrhunskom remek-delu lažiranja finansijskih podataka.
Danas nekoliko evropskih lidera krivi Grčku zbog ovakvih trikova. U to vreme, međutim, svaki glas koji bi kritikovao ili kriterijume Evropske unije ili muvanja vlade bio bi ugušen: Evropa je morala da pokaže zdravu privredu unutar sopstvenih granica.
ČUDO BERZE I NOVA VALUTA
Sve do 2004. godine, veliki deo grčkog društva plutao je na oblaku veštačke euforije. Izglancali džipovi nizali su se ulicama čak i u grčkoj provinciji, a havana cigare postale su popularne među Grcima kojima je olakšan pristup kreditnim karticama i beskrajnim pozajmicama.
U to doba, banke su davale novac šakom i kapom svakome, čak i kada biste samo hteli da rezervišete odmor. Zahvaljujući tome, grčki bankarski sistem je metodično naduvavao sopstveni balon, koji je potom pravio nove balone u građevinarstvu, medijima, turizmu, svuda. Zbog toga je došlo do eksplozivnog rasta na grčkoj berzi, koja se onda, još spektakularnije, srušila. Vrednost obveznica je sa 1,200 skočila na 6,500 poena, da bi za godinu dana pala na 666.
Ministar finansija Janos Papantoniu smelo se smeškao na svakom okruglom stolu na kojem je učestvovao, tvrdeći da je “grčka berza još uvek čvrsta. Ovog leta, grčkoj berzi zavide mnoge svetske berze”. Samo par godina kasnije, 136 milijardi evra isparilo je sa te iste berze.
Prvog januara 2002, kada je evro pušten u cirkulaciju, predsednik vlade Kostas Simitis snimljen je kako drži u ruci prvu novčanicu u zemlji, zlosutno delujući kao veoma srećan čovek.
Zabrinjavajući znaci su već isplivavali na površinu 2004, kada je Grčka osvojila Evropsko fudbalsko prvenstvo i bila domaćin Olimpijskim igrama, ali kao što svi to već previše dobro znamo, posle pijanke dolazi mamurluk. Privatni dug Grka postao je neodrživ, banke su zahtevale povraćaj novca, mnogi su izgubili prava bogatstva na berzanskim tržištima, a javne finansije su bile sve gore. Suprotstavljene političke partije su razmenjivale optužbe dok je nezaposlenost počela polako da raste. A sve se to dešavalo još pre nego što je u Americi izbila finansijska kriza.
DOBA KRIZE
Jeftina radna snaga među imigrantima, osmišljena da finansira grčki san, bila je sve prisutnija. Glasine o avionima koji dovoze ilegalne radnike iz Azije pravo na građevine, odakle ne bi odlazili sve dok olimpijski stadioni ne bi bili završeni, nisu, izgleda, nikoga brinule. Jedino u čemu su se svi slagali je da ti imigranti ne treba da se vide u javnim prostorima.
Prve desničarske grupe nastale su početkom ovog milenijuma. Kada je izbila svetska finansijska kriza, privreda Grčke nije imala nijedan odbrambeni mehanizam.
Novoizabrani premijer Jorgos Papandreu nije baš sjajno sredio ovu situaciju. Ovaj političar, izabran na talasu obećanja da će nastaviti delo svoga oca Andreasa, ubrzo se našao u nebranom grožđu, prisiljen da saopšti da je Grčka u šakama Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske centralne banke i Evropske komisija, otvarajući tako put ka najvećoj krizi društva u poslednjih sedamdeset godina.
Papandreova uveravanja, sumirana u citatu koji se pamti: “Novac je tu”, ubrzo su potpoljena jednako istorijskom rečenicom Teodorosa Pangalosa: “Svi smo ih zajedno potrošili.”
Penzije i plate su drastično smanjene, preduzeća zatvarana, nezaposlenost skočila do nezapamćenih stopa a socijalne usluge delimično ukinute. Za to vreme, javni dug je nastavio da raste kao posledica kolapsa javnih prihoda izazvanih politikom Trojke.
Kada je Papandreu neobjašnjivo pokušao da predloži, usled masovnih protesta, referendum da li nastaviti sa ovakvim merama, bio je primoran da podnese ostavku. Njegovo mesto zauzeo je bivši guverner Grčke centralne banke, Tasos Janitsis, čovek koji je stajao smeškajući se pored tadašnjeg premijera Kostasa Simitisa dok je ovaj držao prvu evro novčanicu i koga su mnogi smatrali odgovornim za kontroverzni način na koji se Grčka pridružila Evrozoni. Uključen je u vlast uz aplauze evropskih vođa. Na izborima koji su usledili u maju 2012, neonacistička partija Zlatna zora katapultirala je u nebo sa prethodno osvojenih nekoliko stotina glasova do sada utvrđenih sedam odsto glasova na nacionalnom nivou.
Stari politički sistem se pretvorio u prah. Socijalistička partija PASOK krahirala je sa 43 odsto na 12 odsto glasova, a Siriza (Koalicija radikalne levice) učetvorostručila snage. Vođa konzervativne partije, Antonis Samaras, iskoristio je prednost rasutih glasova i imenovan je za predsednika vlade.
______________________________________________________
Pogledajte VICE dokumentarac “Sisa: kokain siromašnih’
______________________________________________________
PRVO SAMARAS, ONDA LEVICA
Antonis Samaras je izgradio karijeru kao lider jedne propale neonacionalističke stranke tokom 1990-tih. Kao premijer, pokušao je da vodi zemlju stvorivši neokonzervativnu hegemoniju zasnovanu na represiji, rasizmu i otrovnom antilevičarskom stavu.
Nikada nećemo saznati za šta bi sve bio sposoban u drugačijim uslovima, ali uz stopu nezaposlenosti od 30 odsto u tom trenutku i sa dvaput manjim prihodima, njegova opravdavanja zvučala su veoma uznemiravajuće.
Pobeda Sirize na izborima u januaru, četvrtim u pet godina, bila je ubedljiva. Očekivanja grčkog naroda od nove vlade bila su istovremeno i sve i ništa. Ljudi su očajnički želeli da se situacija vrati na podnošljivi nivo.
Snimci novoizabranog ministra finansija Janisa Varoufakisa kako javno diskredituje kreditore zemlje i ćaska sa novinarima BBC-ja na tečnom engleskom probudili su nalete entuzijazma u zemlji. Odjednom su svi stanovnici Grčke pomislili da je jedan Grk krenuo u osvetu u ime čitave zemlje, koju već pet godina vređa i maltretira svaka šuša. Ali ta iluzija nije dugo potrajala.
Ministrov blef da ne želi više fondova nije bila dobro promišljena, pošto očigledno nije imao nikakav rezervni plan. Tvrdnje premijera Aleksisa Ciprasa da će nemačkoj kancelarki Angeli Merkel dati “ponudu koju ne može da odbije” pokazale su se manje efikasnim nego kada ih je Vito Korleone promrmljao u filmu Kum.
Mesec dana posle izbora, vlada je potpisala privremeno produženje programa za finansijsku pomoć. U skladu sa tradicijom, vlada je naručila još malo vojne opreme.
“Jasno je da ni vlada, ni opozicija nisu ni za, ni protiv mera pomoći. Moramo da prevaziđemo status kvo da bismo prestali da živimo poput Sizifa”, rekao je Pantelis Ekonomu, zamenik ministra finansija iz PASOK-a.
Iscrpljeno grčko društvo neprestano javno umanjuje dubinu borbe unutar društva i moguću pobunu. Čini se da je ovo društvo spremno da se preda bilo kakvom čudu. Debata o tome da li je grčki dug održiv počela je da biva istrošena: svi znaju da dug nije samoodrživ, ali niko ne želi to da prizna.
Čak se i sada čini da su mnogi uvereni da će se na kraju nešto ipak smisliti što će zaustaviti izbacivanje zemlje iz Evrozone, scenario koji oni smatraju noćnom morom. Čak i sada, u zemlji na ivici opšte propasti u kojoj ljudi trče do bankomata zbog novouvedenih mera kontrole kapitala, mnogi se nadaju čudu koje će spasiti njihovu zemlju.
Naravno, istorija nas uči da se takva čuda retko dešavaju.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu