Život kraljevske elite Evrope

Prošlo je tek dve nedelje otkako je Tereza Mej pokrenula Član 50, poslavši Veliku Britaniju na ivicu provalije i nateravši mnoge britanske građane da se zapitaju gde se to Britanija tačno uklapa u veliku kopnenu masu znanu kao Evropa.

Vredi prisetiti se da kada su se 1957. godine prvi put sastale zemlje osnivači Evropske ekonomske zajednice (Belgija, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija i Zapadne Nemačka), Britanija je prvobitno rekla: “Neka hvala, Žak.” Borila se u Velikom ratu. Imala je veliki Komonvelt. Videla je sebe kao drugačiju.

Videos by VICE

Štaviše, tako ju je video i ostatak kontinenta. Kad je premijer Harold Vilson zadocnelo šezdesetih počeo da očijuka sa Briselom, Šarl de Gol je slavno izjavio: “Non.” Britanija je “izolovana”, opisao je on, sa “veoma izraženim i veoma originalnim običajima i tradicijom.”

Znamo šta je dalje bilo, sa Britanijom koja se konačno povezala sa Evropom 1973. godine, samo da bi prošle godine izglasala da se ponovo odvoji od nje. Ali pitanje i dalje stoji: da li je Britanija odvojena od kontinenta, i kulturološki baš kao i fizički? Ili postoje neke sličnosti koje uspevaju da preplivaju Lamanš?
Ova ideja delimično je istražena u epskim Evropljanima Tine Barni. Osmogodišnja velika turneja po Austriji (1996), Italiji (1996-1998), Engleskoj (2001), Francuskoj (2002), Španiji (2003) i Nemačkoj (2004), serijal Evropljani nam donosi fotografije Amerikanke Barni na temu najužih krugova elite Starog kontinenta. Dočaravajući sličnosti ovih zemalja i zajedničke kulturološke karakteristike, to je studija o ukrštanju naslednika, nasledstava i plemstava različitih zemalja. Istraživanje na temu šta to tačno Evropljane čini Evropljanima.

Kako ste tačno započeli projekat Evropljani ?

Trebalo je samo par ljudi da izgovori istu stvar i ja sam bila u fazonu: Au, pa to je vrlo zanimljiva ideja. Prijavila sam se da budem gostujući umetnik u Američkoj akademiji u Rimu i sprijateljila sam se sa jednim ili dvojicom Italijana koji su mi pomagali da pronađem ljude za fotografije. I od tog trenutka nadalje to je naprosto bio efekat domina. Nikad nisam pomislila da će to biti osmogodišnji projekat ili da ću putovati u šest različitih zemalja. Mislila sam da će to biti samo jednokratno putovanje. Ali kad sam stigla tamo, bilo je fascinantno. Italijani bi govorili: Znate, moja sestra je udata za Austrijanca. Ili Moja sestra ili brat su u braku sa Špancem. Tad sam počela da shvatam da su te zemlje itekako povezane.

Jeste li provodili mnogo vremena sa svojim subjektima ili se sve desilo prilično brzo?

Vrlo brzo. Sa nekim ljudima sam provela noć, ali uglavnom je sve bilo tako brzo kao da sam radila editorijale. Dobar dan, kako ste, uđem, postavim osvetljenje, škljocnem i odem. Jednokratna sesija. I nikada ih više u životu nisam videla. I verovatno ni neću.

Vaše fotografije imaju naglašen formalni aspekt… Šta ga je inspirisalo?

Ako se vratite na moju knjigu Pozorište naravi, videćete da je tako sve počelo. Frustracija željom da se napravi zanimljiva kompozicija na fotografiji, zato što sam smatrala da je fotografija jedan dosadan, jednodimenzionalan komad papira. Očigledno sam pozajmljivala od holandskih slikara iz 17. veka, takođe uglavnom Italijana, i pomislila sam: Zašto ne probati to uraditi sa fotografijom? Usmeravati fotografije tako da pričaju priču i pokušati stvoriti zanimljiv vizuelni prostor, bar kad je u pitanju kompozicija. Ono što nisam znala da će se dogoditi kad stignem u Evropu bilo je da će ti ljudi i okruženja biti toliko zastrašujući zbog svoje zvaničnosti. Zbog njihovog ekstremnog osećaja za uglađenost. Svi znaju da su Amerikanci naprosto neobavezniji. U svakom smislu te reči. I shvatila sam vrlo brzo da neću moći da nateram te ljude da se ponašaju bilo kako drugačije od onoga što oni jesu.

Šta mislite zbog čega se ljudi i dalje toliko zanimaju za ove slike?

Jedino što mi pada na pamet jeste sećate li se vremena kad su ljudi bili opsednuti gledanjem televizijskih serija kao što su Dalas? Ili čak i sad kad gledaju Tjudorove ili tome slično? Ove slike prikazuju život o kakvom Amerikancu možda nisu sanjali, ali im je to bio ideal monarhije i života na visokoj nozi. Na to su se Amerikanci ugledali od samog početka svoje istorije.

Da li ste Evropu doživeli kao koherentan entitet ili su ipak za vas to ostale odvojene zemlje?

Oh, to je veoma zanimljivo pitanje. Mislim da postoje stvari koje su veoma slične. I obično je imalo veze s ukusom, koji je verovatno pozajmljen iz nekog najdaljeg mogućeg perioda. Dok su ljudi putovali, govorili bi: Oh, to mi se sviđa, i ja ću to da uradim. A jedna od stvari koja je na neki način smešna i vrlo površna je taj žuti zid. Određena vrsta zida obojenog u žuto u mnogim zemljama. Dakle, takve stvari, ali mislim i da se kroz svaku zemlju provlači ideja porodice. Ideja očuvanja porodičnog doma. Poštovanje prema majci i ocu. Najstarijem sinu.

Imate li omiljenu sliku?

Verovatno imam, što obično nikad ne govorim. Ali, znate, prošlo je toliko vremena. Ono što me zanima više od bilo čega što radim verovatno su portreti. I mislim da postoji fotografija koja se zove Unuka i još jedna koja se zove Mlada dama. Prva je iz Nemačke, druga iz Francuske. Ona tamo, Ruke, sa dečakom u plavo-beloj majici s ocem. Ima nešto kod te dece. Mislim da je dopreti do deteta u tom uzrastu gotovo nemoguće. Ali ako imate pravog subjekta, ne možete da prokljuvite ko je on, ali možete da odete na mesto na koje ne biste mogli u pravom životu samo ih gledajući uživo. I to se obično desi kroz oči. To je prilično fantastična stvar.


Sve fotografije posredstvom Tine Barli i galerije Pol Kasmin

Još na VICE:

Bili smo na koncertu u zatvoru u Nišu

Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite grčkom antifašisti

Ljudi iz Srbije kojima su ukrali identitet na internetu